ЗАПИС - Ранко Јововић

Који у црву уличном

Види себе -

Благо нама.

Тај слободан

Чулом вечитог расипника

Довлачи у дом наш

Мисли веселе

И налива нас пићем руменим.

Који неће као онај и црв

(Занимање му није земља)

Носи терет зидина,

Трулеж векова,

И поводе смишља

За сваки рад.

Али благо нама -

Умреће на нашу радост

Од неке ружне болести.

СЛИКАР СВОЈИХ ДРУШТВЕНИХ ПРИЛИКА - Ранко Јововић

Ко може насликати сећање моје?

- Ја.

Ко може разврнути ова замандрљена уста

Да снажна лава карактера покуља?

- Ја.

Па оне срамотне, људске ствари -

Ко истиче?

- Ја.

Сликање божанско,

Слепо је,

Од талента даље не види.

ГОЛА ПЈЕСМА - Ранко Јововић

Ми љубимо поезију отпадника

Ми имамо царски нос!

(Погледајте формације извјесних пјесника,

Како им се лијепо треска -

То су струје које снажно

Потресају овај свијет)

Ми господари нерада

Ми крвави од нерада -

На голу смо кичму спали.

ДОМ НЕКРШТЕН - Ранко Јововић

Срби Игњатовићу

Будим се
Са осјећањем празнине
Већим но кућа
Градска,
Са осјећањем страха,
Потиштености
Напуштам собу.

Зашто сам залутао -
То мишеви, мачке, пролазници
Прегризу мамац у човеку -
Какви смо ово становници,
Анкетирам себе
Као кад песник кида
Са околином
Обожавајући исту нечастиву слику
У неком другом времену.

И шта је град мени -
Страна сила.

Разбацујем последњи милион талената
На конце, игле -
Ушивам крпе над градом
Као кад песник растерује
Невидљиве противнике.
Затварам очи
Са осећањем греха
Већим но кућа
Градска -
Стар је ово дом,
Некрштен
И сив
Као изнутра.

ПЉУЈЕМО КРВ ЗИМСКУ - Ранко Јововић

Киру Радовићу

Књиго живота
Љета
Љетописа цетињског
(Гујо асоцијација)
Ниси више она пређашња.
Повезујемо се
Крадемо небеске домове -
Празне храмове јашемо.
Пљујемо крв зимску
Усидрени.

Батино - медаљо у једњаку,
Зелена доламо нетопљена стољетним убојима
Како се клинци у нама тресу.

Једна генерација - гасна комора.
Један к. чесмен (пиле к. ч)
Витез што удараше на покварена јаја
Још сања
Не мири!
А ми - прашина трулих запрега.
Одаје
У којима сам бацао крв
Јео гипс и прокувано олово -
Памте ли како сам постао кукавица.

КОЈИ СЕБЕ ЦЕЛОГ - Ранко Јововић

1.

Јесам песник
Рушилачки
Ил` чудовиште
Које угњетава
Мир, Човеку.

Јесам од оних
Који себе целог
Мрсе размрсују
Ил` сличан њему
Оцу и Сину Земље
Без радости и љубави
Трпим.

2.

Човек ми се клања
Змија заобилази
Звер то не једе.

3.

Ко ми нуди пријатељство
Ко ме држи за сина
Ко ми да новац, власт, лека
Ко ми жена
Ко ми пород -
Ко загледа у лице ми:
Кукавице ил` крвника
Пророка ил` малоумника
Пастира ил` стада -
Може ли се отети белом лудилу.

ДИВЉИ ПЛАЧ - Ранко Јововић

Поздрављам дивље песнике света!
Сунце, ваздух, пастира, ђавола, анђела,
Козу, овцу, коња, орла, свраку -
Бога над и њима,
Поздрављам светлост заслепљујућу
Што попут вечног струји наниже,
Поздрављам уру кад хорде брђана
Улетеше у овај град
Кад натераше бронзаног лажибога
На капији градској -
Да побожански извеже:
Градитељи, здраво!
Поздрављам вас, о дивљи песници!
Бодеже, оклопе, седланике,
Бичеве, топузе, боксере, дреноваче,
Мисли ваше завереничке, сенке хитре -
Сав тај природан материјал
Одискон Освајача,
Нарочито поздрављам,
И чекиће ваше тешке, еластичне -
И крижеве и ексере чекића,
Поздрављам.
Бесне мађије на вашим челима
Пред којим проплакаше градски урођеници
Поздрављам криком новорођеног дивљана.
Са дна овог шупљег дна:
Где човек и нешто живе удружени
Где човек и ништа рат воде -
Поздрављам дивљи плач
Разговетних, облачних, тавних.