ЛОВЦИ ИЗ ПЛЕМЕНА ЦРНА НОГА - Џемс Велч

Ако смо преко брда гонили век
окончан пре много година, људи нису говорили
да је наш трик одраз сиротиње или обећање
бољег краја. Окончали смо још
давно у сећањима на славу, на митове
који показују колико су ловци значили
изгладнелим женама и рђавим сликарима.

Нека слава прође као све тужне ствари.
Деци је потребан мит који им говори да су жива,
да забораве длаке од којих су настали, крв
коју је бизон некада пролио због меса, пре него што су
други ловци подарили земљу оловом за коже.

Удобно испијамо пића и нижемо приче
о белом бизону, врачевима који су обећавали
и давали ужасне лекове против глади,
љупке приче о ратовима и масакрима белих људи.
Лишени значења, сада играмо за ситне паре,
наше ноге дижу прашину која крије кости
светих Индијанаца. Скрените поглед и више нас нема.
Погледајте поново. Ту су трагови, можда слабашни,
али наша песма довољно је јака за одлучне ловце
који ишчекују свој наредни плен.

У БАРУ - Џемс Велч

Мелодија је каубојска, речи сентиментално срање.
Напољу ветар сређује жалфију,
прибија је за земљу у редовима којима само јазавац
може да се диви. Резервоари су суви,
небо заповеда облаку да пређе
високо преко врхова препуних врелине
и закржљалих борова.

У кржљавој светлости, Медведово Дете казује причу
у огледало. Глуми своје име,
надима образе не би ли испунило чашу
густом течношћу. Медвед пузи четвороношке
и лаје као пас. Док се увија као змија,
жонглира с новчићем на носу. Изгледа, на крају,
као успаљена гуја.

Овде сви знамо своја имена. Лето је згодно
време да се заобиђе ово место или да се јада
на змије које насрћу. Када са планина
крене свеж ветар а ливаде зазелене,
аутомобили застају због горива, мотори кликћу
уз песме из бара на раскрсници,
где оборене главе спава медвед.

КАФКИН САТ - Рејмонд Карвер

Из писма

Имам посао с незнатном платом од 80 круна, и
бескрајних осам до девет сати рада.
Прождирем време ван канцеларије као дивља звер.
Једнога дана, надам се, седећу на столици у другој
земљи, гледати кроз прозор на поља шећерне трске,
или на мухамеданско гробље.
Не жалим се на посао толико колико на
тупост мочварног времена. Часови у канцеларији
не могу се поделити! Осећам притисак
тих пуних осам до девет сати, чак и у завршних
пола сата радног дана. То је као вожња возом
која траје ноћ и дан. На крају, сасвим си
смлављен. Не мислиш више о напеву
локомотиве, нити о бреговима, нити о
сеоској равници, већ све што се дешава приписујеш
само свом сату. Сату који држиш непрекидно
на длану. Онда га протресеш. И споро принесеш
уху, у неверици.

МОЈА ВРАНА - Рејмонд Карвер

Врана је слетела на дрво насупрот мом прозору.
То не беше Тед Хјузова врана, ни Голвејева врана.
Ни Фростова, ни Пастернакова, ни Лоркина врана.
Нити једна од Хомерових врана, сита крви
после битке. Ово је била просто - врана.
Која нигде и ничему у свом животу није погодовала
и није учинила ништа вредно помена.
Седела је тамо на грани неколико минута.
Онда се прибрала и лепо одлетела
из мог живота.

СПАВАЊЕ - Рејмонд Карвер

Спавао је на својим рукама.
На стени.
На ногама.
На туђим ногама.
Спавао је у аутобусима, возовима, авионима.
Спавао је на послу.
Спавао крај пута.
Спавао на џаку јабука.
Спавао у плаћеном клозету.
У пласту сена.
У катедрали.
Спавао је у јагуару и у задњем делу камиона.
Спавао је у позориштима.
У затвору.
На чамцима.
Спавао је у једној од колиба у логору, а једном у замку.
Спавао на киши,
На сунцу које ствара пликове.
На коњу, јашући.
Спавао је у фотељи, црквама, у луксузним хотелима.
Спавао је под непознатим крововима целога свог живота.
Сада спава под земљом.
Спава и спава све даље.
Као неки стари краљ. 

СТРАХ - Рејмонд Карвер

Страх при погледу на полицијска кола која излазе на пут.
Страх од падања у сан, ноћу.
Страх  од несанице.
Страх од прошлих узлетања.
Страх  од садашњих летова.
Страх од телефона који звони у глуво доба ноћи.
Страх од електричних олуја.
Страх од жене која чисти, а која има мрљу на образу!
Страх од паса за које ми је речено да не уједају. 
Страх од узнемирености!
Страх од неминовности да идентификујем тело мртвог
пријатеља. 
Страх од остајања без новца.
Страх од сувишка новца, мада људи у ово неће 
поверовати.
Страх од психолошких типова.
Страх од закашњавања и страх од стизања пре свих
других.
Страх од рукописа моје деце на ковертима.
Страх да ће она умрети пре мене, а ја осећати кривицу.
Страх да ћу морати да живим уз мајку у њеној и својој
старости.
Страх од конфузије.
Страх да ће овај дан да се заврши вешћу о некој несрећи.
Страх од буђења и открића да си ти отишла.
Страх од немања љубави и страх од недовољне љубави.
Страх да ће се оно што ја волим показати смртоносно за
оне које волим.
Страх од смрти.
Страх од предугог живота.
Страх од смрти.
То рекох.

РЕКА - Рејмонд Карвер

Загазих дубље у тамну воду.
Вече, а река се
у навали уз моје ноге
вртложи и чврсто стеже.
Младе су женке лососа секле воду.
Млађ суну на једну страну, оне на другу.
Шљунак се под мојим ногама кретао док сам се измицао,
а очи ме краљева лососа љутито гледале.
Њихове огромне главе окретале су се споро,
очи им светлеле у бесу, док су
у дубокој струји лебдели.
Били су тамо. Осећао сам их
и кожа ми се најежи, Али,
беше још нешто.
Ветар ме, с леђа, по врату освежи.
Подиже се коса на глави
кад нешто додирнух чизмом.
Плашио сам се нечега што нисам могао да видим.
А онда свега што су ми очи виделе -
те друге обале натрпане грањем,
црне усне планинског ланца иза.
Па ове реке која је изненада
постала тамна и брза.
Удахнух дубоко и свеједно бацих удицу.
Молећи се да ништа не тргне.