МОЈА ПЕСМА - Душан Васиљев

Ја сам јединац крвавих зора,
моја је душа пуна сени
и лице црних, дубоких бора.
И залуд траже песму у мени -
у моме срцу нема ритма.

Ја сам свећеник паганских вера,
што воду слави, вино пије.
Љубавник сам мртвих бајадера,
чијих се уста дотакла није
разблудна, кобна мушка усна.

Ја сам огранак грешничког пада,
мој мрки поглед трује, вида.
Ко мене воли, тај вечно страда,
јер немам бога, и немам стида,
и немам брата, немам сестре.

Ја сам сироче пресвислих нада,
које никада нису цвале.
Ја сам стих плеснивих Илијада,
и клетва жена, које су пале,
последњи акорд у финале. 

 

ПРОЛОГ - Душан Васиљев

Свеједно са или без риме,
нема важности опрема и сјај,
ако душа болна
болним осмехом над прошлошћу бди.

Нема празника ни недеља,
и сва је срећа у сунцу
што нас покаткад у стари живот врати,
и разбуди поново у нама дрводеље
са ливанских и балканских гора.
А траг је дубок и страшан,
и неће га нико никад затрпати.

Помислимо и сами да смо позери
кад виногради и жита зру,
па поноћ дође и ране се раскрваве,
и свејдно: Исус или Ахасвери!
Други би нас само облици спасли.

И дођемо до краја пута,
а те облике још нећемо наћи:
о, ми то знамо.

Основна је наша боја сива,
као небо јесење,
као дух убице друга. 

ЕПИЛОГ - Светислав Стефановић

О, не реците да ја нисам страдо,
Да сви ми јади беху тек шимера,
И да ме никад није очај свладо,
Нит видех целу нискост људских сфера.

И ако нисам сам сносио беду,
Нити знадем грижу с преступнога рада,
Нит борбу тешку с немаштином; седу
Још бригу не зна моја душа млада:

Ипак је све то у срцу ми било
И све сам људске боле осетио,
Ко да је жића тешко, мрачно крило
Сав терет мени дало, да сам био

У сваком јаду ја срцем по среди.
Или зар нисам, кад сам ја баш плако
Над Офелијом? кад баш мене зледи
И онај нож што никог није тако

Већ се Фантому у груд заронио?
Јер много онај осетити знаде,
Ко ј` свестан да би сваки Адам био,
Да небо сваком пут засебан даде. 

УНИШТЕЊЕ - Светислав Стефановић

Запљусни ми душу, вале ноћи плаве!
Вреле оне ватре, што ми бићем круже,
Потопи ко страсне, опаљене руже;
И сва жуд живота нека тобом згасне,
Вале ноћи плаве!

Сенке моје душе црвене, крваве,
Што расту ко сенке ствари к међама ти,
Упи; ко сваку злокоб сина тужна мати
У дубоке боре, страдањима часне,
Вале ноћи плаве!

Ко кита од снега про сребрне реке
Плови облак један мистичан и сјајан,
Уздисајни помен свуд присутног мрења.

Носи звуке као летња свила меке.
Док до у дно срца дубоко бескрајан
Бол Вечности лије сву сласт уништења,
Валом ноћи плаве!

 

ЈЕДНА ЖЕЉА - Светислав Стефановић

Ја нећу, мила, да умрем ко свако
Земљино робље, ил` жртва немоћи;
Да бедник тражим од бедних помоћи,
Нити да кукам: "Смилуј ми се, рако!"

Нити бих тада за животом плако,
Већ бих да згаснем у свој својој моћи;
Нит желео бих дан по смртној ноћи -
Нек све се сврши поносно и лако.

До досаде ја не бих рад да живим,
Да вређам живот погледима кривим
Пре нег ме свет у читуљу записа.

Већ кад се дух на новог спрема виса,
Да смрт ме отме у пуној лепоти, -
Ко цвет откину, ал` још пун мириса.

ЧАМА - Светислав Стефановић

Студена и ситна киша вредно лије,
Удара о земљу, низа окна лиже,
О кровове кућне, о зидове бије,
И, вукући собом земљу, бразде ниже,

И у млазевима жутим даље стиже,
Ко гној с какве ране прљаве и гадне.
Над кровови, земљом маглица се диже,
Да и пре вечери смурак на све падне.

Ја осећам како по срцу ми пада
Ко та гадна киша тешка нека чама
Ведрину ми вукућ душе обамрлу,

Да је смеша с муљем гнушања и гада:
Продире ми влага баш по срца сама,
Гађење ме дави сузама у грлу.

ПРЕД КРАЈ ЛЕТА - Светислав Стефановић

Пред крај лета кад је грожђе на врхунцу,
И мирисом гуши осушена трава,
И сунцокрет мртав од љубави к сунцу -
Спржено му срце, смртно жута глава -

У вечри млаке, пуне месечине
Кад забруји песма силних зрикаваца
Невиђених, скритих под велом маглине,
Ја волим ту песму безбројних срдаца.

Њен смисао ми бива јасан чисто оку:
И док стојећ усред зрелог винограда
Из напуклог грожђа струји мирис вина,

Разумем ту песму нежељну висина,
Суву као земља та по којој пада,
И ко живот здраву, ниску и широку.