ТАМО ГДЕ ЈЕ УМ НЕУСТРАШИВ - Рабиндранат Тагоре

Тамо где је ум неустрашив и где се глава високо диже;
Тамо где је знање слободно:
Тамо где свет није раскомадан узаним домаћим зидовима;
Тамо где речи извиру из дубина истине;
Тамо где неуморна борба пружа руке ка савршенству;
Тамо где јасни поток разума није залутао у туробној пешчаној пустињи мртвог насеља;
Тамо где ти водиш ум у вечно растућу мисао и делање -
На том небу слободе, Оче мој, дај да се моја земља пробуди.

ТЕМА - Светислав Стефановић

Ја волим живот провођен на прагу
Света и бића, не у вреви ствари
Где сваког сенка других мрачи, квари,
И свако носи неку туђу љагу.

А каква сласт пред затворени` врати`
Трајати, с чежњом за оним изнутра,
Свом тамном чежњом ноћи наспрам јутра,
Што сав хоризонт сјајним рубом злати.

Ту значај ствари дух бића покрива;
И душе своје свет велики снујеш;
И сав ти живот праг вечности бива.

Најмањи шушањ чар открића има
И величанство тајне; и ти чујеш
Свог срца шапат о вечним просторима.

ЧОВЕК У ПРАШУМИ - Душан Васиљев

Ко душа је ово џбуње и храшће
усадило се у таласе месечине.

И ниче живот,
и свака је стопа
свето отајство, ћивот
рођења, бивања, смрти.

Носите чаробне врчеве
и плаве, зелене сокове
тражења светиња душа.
У те велебне грчеве
неће се човек утопити,
док се осмех на лицу рађа.

Све ће се, у нашу славу, склопити,
да се дан
од земље, од блата ослобађа
у махните, небеске скокове.

А све је то чисто и далеко
као наше младости,
и беле, невине радости.

Облак се пуза видиком,
и прашума душу своју
неће више открити ником.

НЕМОЋ - Душан Васиљев

Побеђени смо!

Истину свету и праву
сахранили смо и по стоти пут
и предали смо Забораву
оно што је било;

и верујемо да је све то
била шала
пјаног једног, лудог Карневала
који је у крви отпловио; и, ето,
сада је опет све у реду.

Затворили смо очи на беду
и рекли смо да су то наши греси...

Признали смо да су чемпреси
да вас само хладе сађени,

пристали смо чак и да буду награђени
сви ваши понизни лакеји -
наше убице јучерашње.

И опет су протекли дани,
растргани,
без спона
између греха и среће,
као пре.

А ми, као богови изгнани,
без власти и без трона,
певамо опет у Маглу и у Ноћ,
као пре...

ЗАЛАЗАК СУНЦА - Душан Васиљев

Сунце са последњом снагом
уморно к Западу броди,
и без уздаха, без крика
спрема се да мре.

И са чуђењем у тихој води
угледа одблесак
свог тужног, црвеног лика...

ПРОЦВЕТАЛО ЈЕ ХРАШЋЕ - Душан Васиљев

Процветало је храшће,
и ливаде су замирисале.

Тице се враћаху с Југа.

Ветрић је видео ждрале
и заиграо је срећно.

Одело шарено, цветно
навукле су на се баште.

Само су Човека опрхвале
чежња и бол и туга...

НАЈВЕЋА СРЕЋА - Светислав Стефановић

Има ли, душо, лепше среће које,
Нег да, кад дође умирању доба,
Пред чељустима суровог гроба
Искажем свету: Дадох ти све своје!

Кукавци само самрти се боје!
Ал` ја сам снажан, не с изгледом роба,
Већ гордо као цар над света оба
Заклопићу с тим речма очи своје.

А смрти рећ`ћу, ја што у памети
Сећах се често бића Хамлетова,
Кад би насрно на ме беда рој:

- Ти ништа мени не можеш отети,
Јер тело моје не да земља ова,
А другом сам већ дух предао свој.