Послије узалудног чекања,
Кад нада више не буде постојала,
Ми ћемо још увијек бити ту
Смјело пркосећи времену,
Чекати и надати се...
А кад нам кажу, сажаљиво углавном,
Да нема смисла тако, јер смисао и није у томе,
Очајавти тихо и у себи.
Пружиће нам руке издајничке,
Али на час скривене дугиним бојама,
И пружити уточиште од самице,
Горе од смрти.
Држаће нас на ивици,
На понору,
Смијати се лицемјерно ал` задовољно,
не слутећи - та и они су, ипак, само марионете!
Нема коментара:
Постави коментар