ХОДОЧАШЋЕ СВЕТОМЕ САВИ - Љубомир Симовић

Ево у каквом мраку остаје свет
кад се угаси света ватра!
По хлебу хвата се буђ, хвата се лед
по путевима пуним блата.

У овом мраку множе се омче и куке,
свињарска куга и међ људе се шири.
У овом мраку стављају на муке
и секу оног који браћу мири.

Све што је крвљу купљено, главом плаћено,
у овом мраку губи цену.
Што дигне главу скончаће премлаћено,
и изгореће у катрану и сену.

Уместо да сабира, у часу
када ни богови не опстају сами,
оно што се, вековима расипано, не расу,
расуће се у овој зими и тами.

Па око чега браћа да се скупе?
Око свеће? У свећи нема фитиља!
Око лонца? У лонцу нема супе!
А осим супе
немамо другог разлога ни циља!

У овом мраку множе се они што могу
да купе све, а не могу ништа да створе.
У овом мраку рибљих руку и ногу
биће добро ако не буде горе.

Из овог мрака што труне и трује,
не чује се позив ослободиоца.
Одакле ће се чути, ако се не чује
са крста, с точка, с Косова, и с коца?
У овом мраку,
из овог сурдука,
не види се даље
од хлеба и лука!

Из овог мрака
глас нам не допире
ни до праоца
ни до праунука!

У овом мраку, црвенећи се, дувају
ветрови изнад отрованих река.
Одојчад уче, из мајке, из мајчиног млека,
да осим смрти нема другог лека.

Брате, који си измирио браћу,
сине, који си подигао оца,
оче, чији пепео синови расуше!

Донео си нам семе вина, семе жита,
ал нема ко у земљу да га баци!
Написао си, ал нема ко да чита,
знак у коме се сабирају сви знаци!

Камен темељац дао си нам у шаке,
ал не дигосмо бедем насупрот сили!
На Твом смо гробу оставили штаке,
ал не стигосмо куд смо наумили!

Паљени опет и гоњени хајкама брзим,
тражимо заклон под настрешицом Твојом!
Не допусти да с гроба Твога отпузимо
на коленима, везаним кожом и чојом!

Ако Ти нећеш, ко ће нас повести,
закопане с ровцима и кромпирима,
путниче који си босим ногама доспео
тамо докле се не допире на крилима?

Лађо с којом се види Јерусалим!

Путе којим се враћа блудни син,
ратник из рата,
с робије робијаш!

Чашо вина,
хлебе,
свето слово!

Шљиво крај извора!

Уље маслиново,
које нас храниш, и које нам сијаш!

Чуј нас, свети оче, који одјекујеш
од звона и клепала који траже спаса!
Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш
данас, кад немамо ни језика, ни гласа?

ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ - Матија Бећковић

Када је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама
Ка Савином извору,
На Савином врху,
Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси.
Као што и сада нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се  и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење бешше замзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подењен свет,
Кад је Свети отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:

Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а кемење свезано.

САВА НА ЛОМАЧИ - Миодраг Павловић

Ко је то са мном
на Врачару спаљен

Једна сен на крсту
док сам горео
васколик

Мноштво је чуло
глас
и видело:

Младенац и Реч
срећу се у облику
новорођења

Штит је изведен
из неба
и пламен мислен

Тај пламен у мени
хваљен
и васељен

МОЛИТВА ЗА СВЕТОГОРСКЕ МОНАХЕ - Миодраг Павловић

1.

Мора се предузети тај излет до подножја,

до подземља, поткровља бесовске избе,

да се природи покаже да природа

није одгонетка сама себи,

као што ни тама у тами није тамна, -

светлост је светла само другом у теби.

2. 

Вест о теби јутро што открива сужње,

сапете тврдином тела и самоклетвом,

радују се оковани кад им се станац сузи

на простор одређен твојим мигом -

радују се кћери у руглу, потомство под игом,

сванула је мајка очинству, и син свему бивству.

3.

Име ти је незнано, а штедро ширином света,

но како де се живи с твојим даром

на који је свако лаком, са Примером

који гали, а после је спорење с кваром?

Има ли склоништа иза твога брега,

или у књизи твојој, вечној као жетва?

4.

Молим се за оне што се теби моле

расути међ стењем и бурама

молим се за сестре у црном и сестре-слике

што сваке ноћи прво све виде онда оживе

молим за оне у молитвама боље

нек издрже боси и посни по гудурама.

И нека њихова молитва све нас подржи

путевима тешким провидности опште

провидности засноване на својствима Духа

тешко је бити прозрачан па јасан, и безгласан

ослонац је потребан у молитви другог

за ту се молитву молим, и за молиоце ако скриве.

5.

Молим помози онима што себе ниште

одани гласу који једном чуше одозго

а сад га више не разумеју али понављају

литанија древног уздисања

као лек који више не лечи јер нико не зна

да га справља а  ипак док је бившег лека

Биће и будућег здравља. Боља је од нас молитва сама

зато се види подизање земље и ваздуха

и воде и свих метала. Видим вазнесење:

оно почиње сваког јутра и не боји се пада.

Свакога дана нешто се у вис понесе

и спас нам пређе преко усана.

ЉУБАВНО ПИСМО - Арно од Мареја

Дамо лепша нег умем рећ
због које често тужим већ
ваш пријатељ добар који
одан вам је - знате који -
јавља се и шаље поздрав
у ком је живот његов сав:
никад срећа му ни спас
неће доћи сем од вас.
Дамо, мислих време неко
ко најбоље би вам рек`о
све то што у срцу ја сних
да л` ја лично ил гласник;
по гласнику није добро
можда до вас не би допр`о.
Гласник боље ће изгледат:
писмо што мој носи печат
јер гласника нема бољег
низ безбеднијега због свег.
Тај ми савет даде Амор
у чији се уздрам разбор...
Сад чујте Дамо молим вас
шта носи вам мог писма глас.

Племенита дамно умна
и у коју свет не сумња
која све зна и не мења
дела речи нит мишљења
ваша љубазност и дражи
реч вам блага и без лажи
образовање и вредност
дивно тело лица чедност
леп осмех и поглед мио
где је Амор гнездо свио
леп рад и реч топла с њим
чине да ноћ-дан о том сним.
Кад над немам да вас видим
без воље и тужан живим.
Ноћ-дан молим Бога да
смрт ми ил` вашу љубав да.
Дамо ту љубав да л` ми Бог
ваш бићу више но свој стог;
јер због ваше Дамо воље
све чиним и кажем боље;
на дан кад би први сусрет
ваша љубав уђе усред
мога срца плам палећи
који сваки је дан већи...
Кад да мислим бих такође
о другом ваш гласник дође:
моје срце тамо ваш гост
да ме к`о гласник на благост
вашег подсети тад тела
на леп облик вашег чела
од љиљана што ј беље
и плаве вам косе веље
очи сјајне и живахне
и нос што се прав истакне
на свежину вашег лица
рујнијега нег ружица
усташца и бели зуби
од којих сјај сребро губи
брада грло и груд стога
беле к`о снег и цвет глога
лепе ваше руке снежне
прсте витке вам и нежне
понашање ваше дично
и никада недолично
ваше мале љупке шале
и отменост кад вас хвале
и на леп ваш лик весели
кад смо први пут се срели.
Кад ме срце свег тог сети
нађем се у таквој сети
не знам куд идем ни откуд
чудим се да нисам к`о луд
срце ми те ствари плаше
због љубави Дамо ваше.
Цео дан се с болом борим
а ноћ чека ме с још горим:
лежући у кревет меки
мислим наћи одмор неки
али вртим се сна лишен
мисли мислим и уздишем;
дигнем се не право него
да бих поново ту лег`о;
окренем се здесна слева
ал` не може да се снева
збацим покривач и брзо
дигнем - да се не бих смрз`о.
И тад након све те муке
ван извучем обе руке
склопивши их срце шаљем
мени крају том најдаљем
где дамо обитавате;
чиним то што читате...
То казах не могу више;
склапам очи и уздишем
и уздишућ тако уснем
тада похита мој дух нем
право Дамо према вама
јер вас жели видет намах.
Исто као што ја желим
ноћ и дан он жаром целим
постаје ваш слуга врли
што вас милује и грли.
Више хтео бих то пре сна
нег да сам господар Ремса.
Више волим спит радостан
нег жудећ чекат тако сан;
ал` знам да сам срећан и да
Бланшфлер Семирамида
Тизба Леда и Јелена
Антигона и Исмена
нит Изолда косе плаве
не знаше те среће праве
ни пола са својим милим
к`о ја с вама, тако мислим...
Дамо не знам рећ ни стоти
део муке што ме кроти
зебње патње што се збраше
због љубави Дамо ваше.
Због те љубави жив горим
али ја вас Дамо молим
опростите ако греших.
Дамо лепша од најлепших
коју икад зда природа
где нема шта да придода
лепша сте но дан у мају
сунце мајско летњи сјају
ружо мајска цвеће красно
кишо априлска дно јасно
и зрцало све љубави
вишња врлина кључ прави
части о којој свак сања
врх и корен свег знања
соба игре куће крас,
Дамо руку склопљених вас
молим да ваш будем слуга.
Не треба ми љубав друга.
Нећу молит преко мере
у милост вам имам вере
и стог ми док мрем у јаду
обећајте вашу наду
за оданост да ме теши
све док смрт ме свег не реши
јер боље је с надом мрети
нег у очајању бдети.
Дамо даље молит нећу
али Бог нек да вам срећу;
желите л` дајте ми спас
јер ме Амор свлада рад вас
нек свлада вас са мном сада
Амор који над свим влада.
Дамо. 

CARAS RIMAS - Арно Данијел

Драгоцене риме

Преко горе лишћа жути вео
пада, вихор дува преко спруда,
птице ћуте саме сред грмова
и чемеран сјај пада на гај;
жељно поја моје срце пева
да сви људи чују моје хвале
њој што мене баци сред понора.

Једне зоре њу сам самац срео,
тада схватих сву лепоту чуда;
лице! у те гледах препун снова,
неизмеран бај видех и рај;
пун спокоја чекам да та дјева
сад просуди ширећ усне мале
да рад њене жеље мрет се мора.

Гле, Аморе! Зар нисам твој цео?
Мада пун сам очајања худа
злице љуте спремају зла нова;
ја сам веран знај љубавник тај,
душа моја њен пољубац снева
да ми груди где осећам вале
распаљене смири од свих мора.

Кад у дворе прими мој дар врео
млада госпа схватиће да свуда
клице круте трпи душа ова,
да безмеран вај слутим и крај
рад ње која сласт може да слева;
стог сни луди у мени се пале
свег ме плене ал` радост је спора.

Дивни створе ком сам хвале плео,
нада моја празна је и луда?
Нице скуте љубим вам изнова,
ругом теран ај! кроз туђи крај.
Сред тог боја мене верност згрева,
дух вас жуди к`о други што хвале
усред сене Христа, бижјег створа.

АРНО ЖОНГЛЕРУ

Крени горе с песмом мојом смео,
па да краљу певаш с пуно труда!
Тмице путе крију од лопова,
ал` ти смеран дај песму запевај!
Нека твоја нога не оклева!
Срећан буди! И мене су знале
многе жене ал` поп сам одскора.

ЖОНГЛЕР АРНОУ

Испод хвоја, Арно, сваког днева
мој дух блуди кроз те устрептале
успомене све до њених двора.

ДАР ПРСТЕНА - Рембаут од Оранжа

Ово је прстен
Сна, који боли,
на јави пржен
да тако, бољи,

док Мозак трне
од исте вести,
мог тела трње
и напор вешти

уз твоје прсте
постану венци
са којих прште
трубачи вечни.