ДА ИМЕНУЈЕШ СЕНКЕ ЗВЕЗДА - Душан Матић (1898-1980)

Да именујеш сенке звезда
И пламен
Да разгрнеш те магле
И камен
Између себе и јасне звезде своје
Смрти да станеш:
Колико топлих трава
Колико болних очију

Колико пута љубав
Колико пустиња
Да кажеш
Ниси стигао.

А грдан један џин на твоме
Прагу да уђе чека
И слабости све те да помете
На твоме дому.

Узалуд.

УПОЗОРЕЊЕ - Десанка Максимовић

Земља ничија
пуна је страха и плача,
отровних врела пуна,
пуна вртача
које силазе до пакла.
У њој су певице сломљена кљуна
и срнама су замућене зене,
људи живе срца већ ишчупана,
ту не зараста ниједна од рана,
ту већ с пролећа слана опари траве,
ни после кише ту нема отаве.

Око поноћи када сви већ поспе,
земљи се ничијој приврзају демони,
страхом, сумњама, мисли људи трују,
у срце им се дубоко увлаче,
убацују у њега кајања гују,
недоличне мисли убацују они.
Још за живота
људе у пакао одводе демони.

ПОСЛАНИЦА - Десанка Максимовић

Боже, ја знам да ме ти не познајеш,
случајно рука твоја живот ми је дала,
случајно она ме диза и обара.
Боже, теби је свеједно да ли је зала
пун живот мој, или добара.

Мада смо били у твом крилу, заборављаш на нас
као ми на давно расуте снове,
не тиче се тебе да ли смо плакали данас,
ни где ћемо пролити сузе нове.

Ја знам да ти нас све уједно врсташ,
да душа моја утешна је варка,
исто смо пред тобом ја и паук крсташ
и на каменој плочи шарка;

исто је пред тобом потока жубор и мој глас;
једно су уздах мој и мирис из башта;
померити се неће ниједна трун, ни влас,
над звездама што је на земљи испашта`.

Пред лицем твојим једно су стена груба,
и срце моје, и рубини, и топази;
ни кад станем престолу твом крај светлог руба,
познати ме неће око твоје, и ако ме опази.

и кад год сиђеш у живота овог таму
као постање, цветање и смрт,
свуд ходи душа твоја кроз себе саму
као кроз туђи врт.

НА БУРИ - Десанка Максимовић

Сву вечер на пустом брегу
неко стоји.
Пусти ме, мајко, да видим
да ли је човек или бор.
Пусти ме да видим ко то
сву вечер гледа
у наш бели, скромни двор.
Пусти ме, мајко, неће ме
уморити ход,
брег је близу нашег дома.
О, ја осећам да ми је род
тај човек или бор
што сву вечер близу грома
стоји и гледа у наш двор.

Видиш ли облак црн,
огроман, злокобан брод
над њим плови
и смрт носи?
О, мајко, иди
ти га бар зови
нека се склони у наш дом
тај човек или бор
што сву вечер стоји и гледа
у наш бели скромни двор.

На пустом брегу он је сам
као дете кад руке скрсти
над болом неким први пут.
Пусти ме да танки моји прсти
мета буду бурама злим.
Пусти ме, пусти, добра мајко,
тако је потмуо
и зао облак
што витла над њим. 

ПОНОЋ - Десанка Максимовић

И одједном чудно се нешто догодило,
као реч чаробна нека да се рекла:
оживела је на зиду слика
и река широко потекла,
и кишом у њу поувирали
листови поумирали.

И одједном тужно се нешто догодило:
у високом небу чуо се крик,
то је зрно неко погодило
над реком, у сребрно крило,
птицу које није никад било.

ДИГНЕМ ТАД ОЧИ НЕБЕСИМА - Растко Петровић (1898-1949)

Дигнем тад очи небесима, нада мном се плавило рађа,
Погледам доле: у бескрајних светлих извирања је јава,
И кружи маглени даљни дах, седефом, док млеко се рађа,
На очима руке провидне, чежњама ми заноси глава;

Говорим, а глас мој, са небом, ко шапатом се болним срађа,
Нити икада могах изрећи - колико ме тад то спасава.
Заћутим, јер ван провидности постоји ли икоја грађа,
Спрам које живот овај цели изгледаће као да спава.

Овде ни једна зграбљена страст не прими се кореном среће,
Нит удовољство да дође с њом, но мешање је с тугом веће,
И од ужаса ево самог да у смрти је глувост краја.

Али ми за нову ону боју отвараће се очи друге,
И онда сваку страсну жудњу тек тад одвешће нове пруге,
Са мојом зрачном сузом у саму ту средину раја.

ХУМОР ЗАСПАЛО - Александар Вучо

Сву ноћ је кроз уста улице
Цурила спаваћа кафа
Сву ноћ се у постељи немира
Под обрвом крваве тамнице
На пантерским рукама бабице
Порађала трула жирафа

Једно је дете у воску
Најнижег варошког рафа
Глодало бачену коску

Једно би дете могло
(Кад би само смело)
Да закоље читаво село

Сву ноћ сам под скутом станице
Са плућима од беле хартрије
Чекао закуску срца...

Једно је дрво на друму
Крвљу која из очију штрца
Чувало ужасну шуму
На ледено лењим минама
На песници ледено лењих пожара

Једно би дрво на друму
Могло (кад би хтело)
Да запали читаву шуму