(одломак)
44
Ње више нема - то је био звук
У њен кад је униш`о бијах дом,
Страховито ме дирнуше тад хук
Из ведрог неба, као страшни гром,
Весеља мога уби сам он пук,
Из корена се љуљну житка стром;
И да му дебло није било камен,
Тих речи би га преломио пламен.
45
Тек сад ми души оно бива јасно
На извору штоно она ћута`,
У кући ја разумео сам ласно
Да онда њу ми згуби смрти крута;
Тек сада знадох, али здраво касно,
О чему доста мислио сам пута,
Но да сам знао ово јоште тад,
Тек дужи би ми био срца јад.
46
Дружине моје лепе ја не деља`
Откако ми не живље више мила;
Са њоме била су се сва весеља
У тавну раку с овог света скрила.
Но каде зима снегом земљу беља -
И боље ми се мало слегла сила,
Ја лаку пушку узех ти по среди,
Дружини мојој у лов онда следи.
47
У лову што сам таде задобио,
То не чекајте, мили, од менека,
Дивљачи колико сам порушио,
Да ово знадеш, нашто је тебека?
Но једно не бих ја од тебе крио,
Да у овом лову рани нађох лека, -
Уморан легох спати под грм један, -
У душу ми га даде санак медан.
48
Дубоке ноћи владаше тишина
- Овако бија онај санак мој -
Умилно на ме гледаше светлина
Безмерни коју слаше звезда број,
И даљних гласа чу се тад милина,
Умилнија нег што је славка пој,
И ближе овај долазаше звук
Кроз тавносјајне ноћи мук.
49
Тавнина заче бегат` од исхода,
У мрачне две се точке он сабија,
И у два јоште умиљата свода
Над овима се таде он савија;
Тавнина јоште затим од захода
Заче се вити кано кака змија,
Од више свода доле ти се просу
И лепу, дивну чинила је косу.
50
Све лепше сад чувени звуча глас,
И крећати се започеше звезде,
У двогубо их деља њихов крас;
Од свију две ја видих како језде
и како стижу, миле точке, вас,
у вами видих како с` оне гњезде...
О, боже драги, превелика чуда,
Што око у сну гледа моје свуда!
51
Све лепше и лепше звечала је гудба,
И околина мицаше се сва,
У једно све је вукла нека жудба,
Снежано поље дизати се ста,
Умилна свуда виђаше се лудба,
Ружа се диза иза свога сна,
У истоку се диза рујно море:
То чинило је крас од младе зоре.
52
Из снега је изашла врата слика,
Из снега зоре красно деве лице,
А ружа хитро, умиљато слика
Дивне затим њојзи усничице;
Па како дивно стајала је слика
Кад ружа доби затим злаћенице!
За рујном зором изађе облаче,
Облачити је красно затим заче.
53
Ја виђех драгу као за живота
Што је она умиљата била:
Коса врана сада се милота
Као и пре по зрацима вила,
Снежна лица и сад је белота
Као и пре на ме смехе лила,
Смехе лила, на мене гледала,
У срце ми блаженство сипала.
54
Моје срце било је блажено
Да не могах речи говорити,
Њено око гледаше милено;
Не могах се више противити,
Ја похитах ка њојзи хитрено
Да обухватим тело мило њено:
Руком небу она показа таде, -
Ја се пробудих, а санак нестаде.
- - - - - - - - - - - - - - - - - -
60
Туге моје прошла је грдоба,
санак слатки њу је излечио;
Премалеће, то прелепо доба,
Пита: - Где сам ја њу оставио?
Доба друго, кишовито доба
Тишти што је лекар излечио.
Премалеће слатке опомене
У ме, јадна, доводи уништене.
(1844 - 1845)
44
Ње више нема - то је био звук
У њен кад је униш`о бијах дом,
Страховито ме дирнуше тад хук
Из ведрог неба, као страшни гром,
Весеља мога уби сам он пук,
Из корена се љуљну житка стром;
И да му дебло није било камен,
Тих речи би га преломио пламен.
45
Тек сад ми души оно бива јасно
На извору штоно она ћута`,
У кући ја разумео сам ласно
Да онда њу ми згуби смрти крута;
Тек сада знадох, али здраво касно,
О чему доста мислио сам пута,
Но да сам знао ово јоште тад,
Тек дужи би ми био срца јад.
46
Дружине моје лепе ја не деља`
Откако ми не живље више мила;
Са њоме била су се сва весеља
У тавну раку с овог света скрила.
Но каде зима снегом земљу беља -
И боље ми се мало слегла сила,
Ја лаку пушку узех ти по среди,
Дружини мојој у лов онда следи.
47
У лову што сам таде задобио,
То не чекајте, мили, од менека,
Дивљачи колико сам порушио,
Да ово знадеш, нашто је тебека?
Но једно не бих ја од тебе крио,
Да у овом лову рани нађох лека, -
Уморан легох спати под грм један, -
У душу ми га даде санак медан.
48
Дубоке ноћи владаше тишина
- Овако бија онај санак мој -
Умилно на ме гледаше светлина
Безмерни коју слаше звезда број,
И даљних гласа чу се тад милина,
Умилнија нег што је славка пој,
И ближе овај долазаше звук
Кроз тавносјајне ноћи мук.
49
Тавнина заче бегат` од исхода,
У мрачне две се точке он сабија,
И у два јоште умиљата свода
Над овима се таде он савија;
Тавнина јоште затим од захода
Заче се вити кано кака змија,
Од више свода доле ти се просу
И лепу, дивну чинила је косу.
50
Све лепше сад чувени звуча глас,
И крећати се започеше звезде,
У двогубо их деља њихов крас;
Од свију две ја видих како језде
и како стижу, миле точке, вас,
у вами видих како с` оне гњезде...
О, боже драги, превелика чуда,
Што око у сну гледа моје свуда!
51
Све лепше и лепше звечала је гудба,
И околина мицаше се сва,
У једно све је вукла нека жудба,
Снежано поље дизати се ста,
Умилна свуда виђаше се лудба,
Ружа се диза иза свога сна,
У истоку се диза рујно море:
То чинило је крас од младе зоре.
52
Из снега је изашла врата слика,
Из снега зоре красно деве лице,
А ружа хитро, умиљато слика
Дивне затим њојзи усничице;
Па како дивно стајала је слика
Кад ружа доби затим злаћенице!
За рујном зором изађе облаче,
Облачити је красно затим заче.
53
Ја виђех драгу као за живота
Што је она умиљата била:
Коса врана сада се милота
Као и пре по зрацима вила,
Снежна лица и сад је белота
Као и пре на ме смехе лила,
Смехе лила, на мене гледала,
У срце ми блаженство сипала.
54
Моје срце било је блажено
Да не могах речи говорити,
Њено око гледаше милено;
Не могах се више противити,
Ја похитах ка њојзи хитрено
Да обухватим тело мило њено:
Руком небу она показа таде, -
Ја се пробудих, а санак нестаде.
- - - - - - - - - - - - - - - - - -
60
Туге моје прошла је грдоба,
санак слатки њу је излечио;
Премалеће, то прелепо доба,
Пита: - Где сам ја њу оставио?
Доба друго, кишовито доба
Тишти што је лекар излечио.
Премалеће слатке опомене
У ме, јадна, доводи уништене.
(1844 - 1845)
