НАКЛОНОСТ - Марина Цветајева

Материнско - кроз сан - ухо.

Осећам према теби наклоност слуха,

Духа - према паћенику: пече? да?

Осећам према теби наклоност чела

Што снатри горњи ток потока.

Осећам према теби наклоност крвотока

Према срцу - неба према острвљу наслада.

Осећам према теби наклоност водопада,

Веђа... Светлу наклоност невести незнане

Према лаути, степеница према башти, гране

Врбине према бежању међаша тих...

Осећам према теби звезда свих

Наклоност према земљи (рођачка чежња

Звезде према звезди!) - тежњу

Свега према лаврама напаћених гробница.

Осећам према теби наклоност птица,

Жилица... Совину тежњу за дупљом, за уздањем,

Чежњу темена за меким узглављем

Гроба - годинама тежим да уснем!

Осећам према теби наклоност усне

Према извору...

28. јул 1923.

САХАРА - Марина Цветајева

Не идите, лепотани!

Песком гуши суша -

Несталог у тами

Неће издат душа.

Узалуд трагање,

Лепотани, не лажем!

Нестали драган је

У гробу свом блажен.

Стиховима, ко земљама

Чудеса и сени,

Стиховима - ко земљама

Дојездио к мени:

Пресахлој, пешчаној,

Без дана и без дна.

Стиховима - ко земљама,

У моја бездна.

Чујте без зависти

Ову повест душа:

У оазама очију -

Пешчана суша...

Адамова јабука

Сахне с песка мог...

Стиснух је рукама

Ко страст или Бог!

Без имена - неста!

Не нађосте! - Ништа.

Пустиње су заборавне -

Задња уточишта.

Утихлост до пене

Таласа. И шум.

Песком засут гребен,

Сахара - твој је хум.

3. јул 1923.

ХВАЛА ВРЕМЕНУ - Марина Цветајева

Вери Аренској

Избеглички коловоз!
Врисну и - јурну у трен
На хук точкова воза.
Време! Ја не зрем.

Летописом, пољупцем, поразом
Ухваћено... но с чесме
Песка шумећ млазом...
Време, преварићеш ме!

Казаљкама сатова, бора
Браздама - згранутим
Новинама Америка... - празан је бокал!
Време, ти ћеш ме обманути!

Време, ти ћеш да ме издаш!
Ко блудну жену - ново
Испустићеш... - "Тренутак, ал наш!"

- Друге су возова
Наших пруге! -

Јер мимо сам се времена
Родила! Заман и залуд ћутећ
Ратујеш! Калифо трена!
Време! Минућу те.

10. мај 1923.

ПРОЗОР - Марина Цветајева

Атлантски и слатко трепти

Дах пролетњи -

Огроман је лептир

Моја завеса - и -

Индуска удова

У ждрело златоусто.

Најада снених удова

У мора окно густо.

5. мај 1923.

Марина Цветајева

Све по горју

По горном обзорју,

Са зорама,

Са звонарама,

Коњу незадрживи,

- Напред без предаха!

Јездимо живо

У крај без предака.

Не зовте ме орлицом,

Ни ластом - из милоште,

Немојте ме крстити,

Не родих се јоште.

Бит сам с двема жилама,

Из даљних даљина.

Заједно са пилама

И са наковњима.

Уздах - не замара,

Чело - без дамара,

Путујем у сутра

Кроз огњена јутра.

Пањеви и јаруге, -

Не сродих се јоште!

Не судите!

Не родих се јоште!

Сенка је вођа,

Тело је - далеко!

Преко оксида,

Преко рђе, преко

Старих вера,

Нових навика, с новим унуцима,

У сутра, Русијо - преко

Унука - к праунуцима!

(Мртвих Китежа

Што ће нам испаше сточне?)

Заволите!

Не родих се јоште!

Српови су склоњени,

Столови - са частима.

Судбини приклоњена

Заједно са царствима,

У полукружју међа,

- Сунце за морем вене! -

У сутра поглед међу:

- Јесм! - Адамово семе.

Дахом-махом - дух!

Све саме - негве.

- Стигни ме, лопочу:

Већ на седмом негде!

22. јануар 1922.

Марина Цветајева

Стазом простонародном,

Скромном, богоугодном,

Идемо слободне, непомодне,

Душом и телом благородне.

Збише се древна пророчанства.

Где сте - Величанства, Височанства?

Идемо, мати и кћи, путнице.

Светина у сусрет шепури се.

Од нас ће можда уздах остати,

Можда ће на нас бог погледати.

Вољи његовој покорна сам паства!

Ми нисмо Величанства, Височанства!

Тако, скромне, богоугодне,

Душом и телом благородне,

Стазом простонародном,

У отаџбину, кћери - дому своме!

1922.

Марина Цветајева

Одузмите бисер - преостаће сузе,

Одузмите злато - преостаће лишће

Јесењега клена, одузмите пурпур -

Преостаће крв.

1922.