СИНОВИ СУТРАШЊЕГ ДАНА - Душан Васиљев

Долазимо млади
да ослободимо робове,
и још миришемо на мајчино млеко
и већ нам копају гробове,
а ми долазимо
да ослободимо робове!

Још јуче они су били јачи,
данас већ стрепе у црнини,
а сутра ће бити
капљица у мору,
мрак у помрчини;

јер сутра
нова ће зора сванути
и ружа црвена биће расветана.
Сви ћемо се смејати,
и суза неће канути,
сутра наша ће зора сванути,
јер смо ми синови Сутрашњег Дана.

Певајмо и пијмо! бесно и без мере;
крв лопити неће из столетних рана:
јуче смо још били деца Муке, Вере -
а данас смо деца Сутрашњег Дана.

А сутра
нова ће зора сванути
и ружа црвена биће расцветана.
Сви ћемо се смејати,
и суза неће канути,
сутра наша ће зора сванути,
јер смо ми синови Сутрашњег Дана!

ЈУНАЦИ - Душан Васиљев

О, како смо страшни, непозанти себи:
Кличемо под страшним муњевитим треском,
и душа нам се у бедем црни упија,
и нема нам лека, смехом, грехом,
а задршћемо кад облачним часком
прелети сунце изнад белих ћуприја.

Душа нам се болно од рова до рова вере.
И витлају се за њом крвава чудовишта.
Векови су нам осмех подло крали
на некој жутој, далекој обали.

Дигнемо очи и за погледом пређемо смело,
али је лишће већ давно свело;
а облаци оду па се и они врате
са крваве земаљске маскараде.

Покријемо се сетом и легнемо у гроб жеља,
а чини нам се да чујемо звона наших недеља,
а тама се свија
око царева, жбира, судија,
око нас, крвавих црних зверова...

ПРАЗНИК ПОРАЗА - Душан Васиљев

Пређимо са кукањем преко свих наших стаза,
данас је празник пораза.

И немоћ је део наше душе каткад, наше својство
које нам доноси зла, суза, понижења,
и са очајем и грехом сачињава тројство
које нам, истина, не пружа спасење -

али је дубоко наше, наше, наше.

Сви ми давно већ горчину немоћи знамо
и славимо је данас са дивљим бесом
као што дрхтимо над врелим, загрејаним месом
жена, у сутоне бешумне, тајанствене
кад плачу од страсти девојке и жене...

Сви смо ми, некад, главу склањали
у мирисне букете античких ваза
кад нас издаде она о којој смо сањали.
И то беше дан првог пораза.
А после тога редом се брзо низаху
срамоте што нас, немоћне стизаху
после великих, страшних потреса.

И као кроз поколења, кроз нараштаје,
кроз прошлост и будућност,
ко давно умрле звезде сјај кад данас сјаје,
ко једна чемерна могућност,
повлачимо се до данас преко свих језа -
и прелазимо јауком преко стаза,
данас, на дан празника пораза...

ПЕСМА БУНЕ - Душан Васиљев

Место пудера и парфема
и крила мека
и месечине млаке,
ми смо певали јаке
полугласове крајњих левих екстрема;
ми смо певали крваву буну
против бога.

И кад је ватра букнула,
наша је струна, тренутно, умукнула;
и приспео је Пролог:
после разорења храма
пала је густа тама,
и рањен је пао са олтара бог.

И као хладна новембарска киша
кроз голо грање
падало је из мрака лажно сазнање
на наше усијане главе:

... Сад су одбрујале све октаве
страсти и смрти и мраза.
Ох, бледи ви робови горди,
где су вам сада ваши
црвени акорди?
која је ваша стаза?...

И једна струја јака
са мрких отпадника облака
ули се у наша срца:
када је мртав, сад вас плаши?
Убити сте га смели,
а не смете да га покопате?
Приђите лешини ближе. Стиснутих зуба
и као свећа блед лежи баук
што га богом звасте.

Људи ће, браћа ваша, изаћи из ћелије
и престаће туга и јаук,
јер, ето, бога више нема,
а дете, и трава, и даље расте,
и на стакленом небу часовник на дванаест стуба
и даље бије сате,
још брже и много веселије.
Приђите мртвацу ближе. Мртав је.
И чега вас је онда страх?
И шта вас гони
да се одричете плодова вашег труда?
То, да ћете сутра, звоно кад зазвони, постати прах?
Ил` сенка вечног суда?...

И једна струја смела
облије наша чела
и долази одговор ума:

- Овде је пао бог, свемоћан и свезнајући и свет,
и бога више нема.

Овде се одигаро нечујни ватромет,
и згариште је гробница бога.
А тамо, далеко, иза оних шума,
сви су олтари пали.
И ко их жали?
Ко их жали?

Кроз ваздух још увек бруји:

... Крај ваших вијугавих стаза
још је у тами...
а кад останете у мраку сами
и кад испламти из вас екстаза,
рушења -
онда ће да се пробуди ваша савест,
и да вас смрви.
Залуд је текло море крви,
бог је увек био и увек биће!
Тешко вама, кад сами
останете у тами!

Ал` кад поново почне да свиће,
ми ћемо својом руком
своје распорити груди;
и позваћемо на хајку
све жене и децу и људе.
И ако има у нама бога,
ископаћемо га из својих душа.
И онда ћемо наредити
да удари у таламбас и балалајку
и да се коло поведе
од северног до јужног пола.

И то ће бити дан Човечјег бола, -
ал` бога неће бити.

... Али ће поново доћи ноћ!...

Али ћемо и ми, са ножевима у руци,
над душама својим бдити,
целе ноћи, у заседи.
И свакодневно ћемо пити
из чаше црвеног безверја.
И опет ћемо победити!

И пред Човеком ће пасти бог!

ЖЕНЕ У МРАКУ - Душан Васиљев

У мраку, пуном јада,
што неостено пада
Магле се немо поздрављају
и Ветрови једно другом машу,
када се сретну на путу.

У једном мрачном куту
три тамне сене,
три ми погнуте, покајничке жене,
шапћу о нечем језовитом
што ће да нам се деси.

- Један врео талас из Плачне Долине,
и пашће све врлине,
и процветаће греси,
и неће на земљи замирити врт;

ал` они, који су желели смрт,
живеће вечним животом.

Доћи ће затим и жена једна
света и бела и чедна,
са младим и плодним плотом,
и тоће бити нови Олтар.

А крвава, досадна слава,
црвена, бела и плава,
пашће на видике суре.

И твоје очи уплакане,
што данас у сиво Ништа зуре,
у те, тугом посвећене дане,
упрће поглед дубоко у своју душу.

БЕСМИСЛЕНОСТ - Душан Васиљев

У тренуцима тихе, сетне чежње
моје су непоњатне жеље:

да ти око дубље и црње буде
и да ти груди буду беље;

да си ми често насмејана,
ал` после сунчевог ишчезнућа
да ти у оку покаткад сузу видим;

да ме волиш, као што те волим,
ал` као првог дана,
када смо се срели,
да ми увек тако будеш туђа;

да будеш јака у мојој вери,
и да ме чуваш од будних снова,
који највише теби прете;

да ми поклониш сто синова
и сто белих, теби сличних, ћери; -

ал` да увек, увек останеш
наивно, слатко, плашљиво дете...

РАДОСТ СМЕХА - Душан Васиљев

Радост нас рађања нових светова мисли
испуни на стази грмља и голих хриди;
и небо се примиче очима душе
што нехотице у зраку Божанства види,
из врелог живота клијајући.

Не свесно поћи у регионе тајних прегнућа,
па да се мост за собом спали,
већ осетити, ноћу, да ти се шире плућа,
и да те тихо носе некуд вали,
и не питати никад никог за крај стазе.

Дизати сунцу на целов образе
и не бити више поколење бола.

Сити смо свега: бога, и славе, и симбола!
И радост кад сине
са недогледне азурне висине,
понеси душу не мислећи ништа
на вечна, и светла и тајна изворишта
среће, радости, смеха.