недеља, 24. новембар 2013.

ОПОМЕНА - Десанка Максимовић

Чуј, рећи ћу ти своју тајну:
не остављај ме никад саму
кад нек освира.

Могу ми се учинити
дубоке и меке
очи неке
сасвим обичне.

Може ми се учинити
да тонем у звуке,
па ћу руке
савкоме пружити.

Може ми се учинити
лепо и лако
волети кратко
за један дан.

Или могу ком рећи у томе
часу чудесно сјајну
предрагу ми тајну
колико те волим.

О, не остављај ме никад саму
кад неко свира.
Учиниће ми се негде у шуми
поново све моје сузе теку
кроз самоникле неке чесме.

Учиниће ми се црн лептир један
по тешкој води крилом шара
што некад неко рећи ми не сме.

Учиниће ми се негде кроз таму
неко пева и горким цветом
у непреболну рану срца дира.
О, не остављај ме никад саму,
никад саму,
кад неко свира.

ХАНА - Оскар Давичо

1

Ја, син мутног ловца, и видра и овца,
заволео сам у граду колонијалну Хану,
кћер тужнога трговца, Јевреја удовца
крај гробља што је држо бакалницу и механу.

Пробудила ме ко шуму блистави крекет ракета
и сад сам слеп за вас, зрикави шатровци.
Љубав је тако сама и тако пуна света.
Љубав је светионик и спасени поморци.

Од ње ми горе очи - жаруље сред руље,
од ње зру море и мреже, рибе и риболовци,
конопцем водопада пужу са њом јегуље
и цвркућу зликовци ко врапци и основци.

О шта све нисам снио и шта све нисам био
са ћоравом ћором у друштву Богословца.
И оно што нисам пио, што нисам сам разбио,
плаћао сам од свога детињастог новца.

Но сад волим и кад волим, волим од неба до руке
с којом ми љубав с дна мора извлачи бродоломце
и надима стројеве, оживљује сандуке
и кида решетке да челом рушим дворце,
да тргам покровце, откивам летњиковце
и небо с ког сам прстом тањир сунца скино,
кад сам сунце и кости, гробара и ровца
посло у крчму да пију девојачко вино.

3

Хано, барко моја, запловимо пут тропа
у прашуме међ пуме, затигримо се у лета.
Нека љубав у сунце твог трбуха закопа
моју снежну планину прстима сунцокрета.

Нек корак те ноге и руке, најежен завеслај триреме
бес мора оседла поново и растави,
искапи и прогутај, изабрана, време
што се ко бели медвед међ зубима твојим крави,

да из врча рујна, сва биљна, сва бујна
шикнеш и освежиш једра изнемогла.
О, биљко, ти светиљко, бурна и олујна,
ти си ми дах пронашла и срцем помогла.

 
9

Ја нисам од ића од коленовића
што без страха лежу, устају весели.
Ја сам од оних црних никовића
што су крв пљували и много волели.

Много су волели моји жедни старци,
и са дна ломача и врха вешала.
И кад би им усне разнели ударци
њихова су уста удар опраштала.

Свога су се смеха, љубави либили,
бежећи од сунца, ноћи и села.
И пред сваком сенком у земљу се крили

и имали мала и згрчена тела,
па су сваку наду тужно промашили
и све што су хтели вода је однела.

12

Нек твоје буде све, дај мени суноврате,
одрпане преврате и љуте коприве.
Живећу ко пећине, ко звери што пате,
ко сви чије су очи увек жалостиве,

јер не знају још све, шта љубав може знати,
а желе све спознати, грлити грљиве
гоље, што сакати, зебу головрати
и знају жар дати за снове насртљиве,

да у миру умру, из петних жила да живе
и певају песме као гром грлате,
до капи да искапе девојке похотљиве,

до краја да сагоре уснице меснате:
да се не поврате из кошчатих даљина
на земљу, ко злочинци на место злочина.

SANTA MARIA DELLA SALUTE - Лаза Костић

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

Зар није лепше носит лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепо спалит срце и луб;
тонут о броду, трунут у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат у те,
SANTA MARIA DELLA SALUTE?

Опрости, мајко, много сам стардо,
многе сам грехе покајо ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма`;
за чим сам чезно, чему се надо,
све је то давно пепо и пра`,
на угод живу пакости жуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

Тровало ме је подмукло, гњило,
ал ипак нећу никога клет;
што год је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
SANTA MARIA DELLA SALUTE!

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
ко песма славља у зорин свит;
сваку ми махом залечи рану,
ал тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих висина стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну`,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
- сву вечност за те, дивне тренуте! -
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко танталска рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје грешне залуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олују и стари храст;
напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

Памет ме стегну, ја срце стисну`,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње - а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и старшни суд -
О, светски сломе, о старшни суде,
SANTA MARIA DELLA SALUTE!

У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм,
кад ми се она одонуд јави,
ко да се бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам
за што се мудрачки мозгови муте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми од ње простире путе,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

У нас је све ко у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал нежежене,
страст нам се ближи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је у рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: "Ево ме, нај!"
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камоли људе,
звездама ћемо померит путе,
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.       
 

субота, 23. новембар 2013.

ТУГА И ОПОМЕНА - Бранко Радичевић

(одломак)

44

Ње више нема - то је био звук
У њен кад је униш`о бијах дом,
Страховито ме дирнуше тад хук
Из ведрог неба, као страшни гром,
Весеља мога уби сам он пук,
Из корена се љуљну житка стром;
И да му дебло није било камен,
Тих речи би га преломио пламен.

45

Тек сад ми души оно бива јасно
На извору штоно она ћута`,
У кући ја разумео сам ласно
Да онда њу ми згуби смрти крута;
Тек сада знадох, али здраво касно,
О чему доста мислио сам пута,
Но да сам знао ово јоште тад,
Тек дужи би ми био срца јад.

46

Дружине моје лепе ја не деља`
Откако ми не живље више мила;
Са њоме била су се сва весеља
У тавну раку с овог света скрила.
Но каде зима снегом земљу беља -
И боље ми се мало слегла сила,
Ја лаку пушку узех ти по среди,
Дружини мојој у лов онда следи.

47 

У лову што сам таде задобио,
То не чекајте, мили, од менека,
Дивљачи колико сам порушио,
Да ово знадеш, нашто је тебека?
Но једно не бих ја од тебе крио,
Да у овом лову рани нађох лека, -
Уморан легох спати под грм један, -
У душу ми га даде санак медан.

48

Дубоке ноћи владаше тишина
- Овако бија онај санак мој -
Умилно на ме гледаше светлина
Безмерни коју слаше звезда број,
И даљних гласа чу се тад милина,
Умилнија нег што је славка пој,
И ближе овај долазаше звук
Кроз тавносјајне ноћи мук.

49

Тавнина заче бегат` од исхода,
У мрачне две се точке он сабија,
И у два јоште умиљата свода
Над овима се таде он савија;
Тавнина јоште затим од захода
Заче се вити кано кака змија,
Од више свода доле ти се просу
И лепу, дивну чинила је косу.

50

Све лепше сад чувени звуча глас,
И крећати се започеше звезде,
У двогубо их деља њихов крас;
Од свију две ја видих како језде
и како стижу, миле точке, вас,
у вами видих како с` оне гњезде...
О, боже драги, превелика чуда,
Што око у сну гледа моје свуда!

51

Све лепше и лепше звечала је гудба,
И околина мицаше се сва,
У једно све је вукла нека жудба,
Снежано поље дизати се ста,
Умилна свуда виђаше се лудба,
Ружа се диза иза свога сна,
У истоку се диза рујно море:
То чинило је крас од младе зоре.

52

Из снега је изашла врата слика,
Из снега зоре красно деве лице,
А ружа хитро, умиљато слика
Дивне затим њојзи усничице;
Па како дивно стајала је слика
Кад ружа доби затим злаћенице!
За рујном зором изађе облаче,
Облачити је красно затим заче.

53

Ја виђех драгу као за живота
Што је она умиљата била:
Коса врана сада се милота
Као и пре по зрацима вила,
Снежна лица и сад је белота
Као и пре на ме смехе лила,
Смехе лила, на мене гледала,
У срце ми блаженство сипала.

54

Моје срце било је блажено
Да не могах речи говорити,
Њено око гледаше милено;
Не могах се више противити,
Ја похитах ка њојзи хитрено
Да обухватим тело мило њено:
Руком небу она показа таде, -
Ја се пробудих, а санак нестаде.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - 

60

Туге моје прошла је грдоба,
санак слатки њу је излечио;
Премалеће, то прелепо доба,
Пита: - Где сам ја њу оставио?
Доба друго, кишовито доба
Тишти што је лекар излечио.
Премалеће слатке опомене
У ме, јадна, доводи уништене.

(1844 - 1845)  


ОЈ, КАРЛОВЦИ - Бранко Радичевић

Ој, Карловци, место моје драго,
ко детенце дошао сам амо,
игра беше једино ми благо,
слатко зва` ја мед и смокву само.
Дете мало - голушаво `тиче,
дође `тиче, па се ту навиче,
овде, овде, `де криоце мало
први пут је сретно огледало,
испочетка од гране до гране,
од дрвета једног до другога,
док је смело сетити се стране,
сетити се неба високога,
док је могло крила своја лака
небу дићи, тамо под облака.
Под небо се диго `тић и сада,
ал` весео није ко некада;
гледа доле, реку, врело, луга,
дрва, жбуне, горе и врлети,
па му с` чини да толико друга,
да толико успомена свети`,
с кима дане прелепо пробави,
па и сада мора да остави.
Тешко му се, тешко раставити, -
али шта ће када мора бити!
За њи` срце њему младо туче,
али нешто на далеко вуче,
он не може више одолети,
па се вине и у свет полети.
Ој Карловци, лепо л` живе` туде,
ал` што мора бити нека буде, -
та и мене нешто даље вуче,
ево пружам свога раја кључе.
Па када би` имо какву жељу,
једну би` имо само, али вељу:
кад би тако смањио се туди
да те могу притиснут на груди,
та на груди и на своја уста -
ох, жељице, ала си ми пуста!
Лака песмо, `оди у помоћ,
јера ено већ је близу ноћ,
де пригрли, песмо, моја снаго,
па изљуби све мило и драго!

Сунце јарко та колико реда
тако тебе ја седати гледа`!
Гледа` твоје големе красоте,
пун радости и веље милоте,
гледа` тамо, па мисли` назада,
како красно бијаше некада.
Осети` се српске царевине,
српске славе, српске госпоштине;
осети` се последњега доба,
та краснога на Косову гроба.
Збогом, сунце на западу јасно,
ал` за гору заилазиш красно!
Тако красно и у таке славе
јуначке су тада пале главе,
угледо се један на другога,
попадао један крај другога,
та рад оне красне домовине
не жалио нико да погине.
Ти већ зађе, небо је црвено,
као да је крвљу обливено.
Ао сунце, као небо ово,
тако беше црвено Косово
од србињски` тешки` палошина,
крв с` отвори ка` морска пучина
дивно ли је тада Србаљ био,
дивно л` сваки главу заменио,
дивно л` крвцу злотворску пролио,
у њој данак дивно утопио.
Ој сунашце жића мог убаво,
када зађеш, о, зађи крваво,
сред копаља, звеке и мачева,
зађ` за гору душмански` лешева,
ко што онда тим јунаком зађе, -
та шта море јоште бити слађе!
Сунце зађе, а спушта се тама,
на небу је Вечерњача сама,
небо ведро, а река се чиста
тамо-амо у пругама блиста,
ој Дунаво, о ти реко силна,
ала си умилна!
Колико сам пута превесео
са друговим` у лађицу сео,
за`ватио веслом и десницом,
отиснуо с` водом и матицом,
ни се буре, ни громовне буке
поплашиле поуздане руке,
кад гром рикну, када муња севну,
тада, млађан, понајслађе певну`,
север дува, водом пољуљива,
вода бурна у чун запљускива,
вал за валом у часак нагрну,
лати чамац, па га и преврну,
све у воду, - ао красне муке!
шчекасмо се на ноге и руке,
па за часак, ето, браћа луда
догрцаше до брега и пруда.
Млого ли се тако кадикада
у се глава поуздала млада, -
тело чило, а умешна рука,
сретно сам се ја увек извука!;
ја сам теби младо тело предо
кано оцу своме што би чедо,
јер да `теде, могаше ме једном
руком својом задржати ледном,
та кад, оно, у води, неука,
до`ватила та самртна мука,
кад се вода нада мноме склопи,
ој Дунаво, ти ме не утопи!
Ти ме диже, при`вати обала,
зато теби до небеса фала, -
реко` онда, па ћи и свакада,
али збогом остај мени сада!
 
 

КАД МЛИДИЈА` УМРЕТИ - Бранко Радичевић

Лисје жути веће по дрвећу,
лисје жуто доле веће пада;
зеленога више ја никада
видет нећу!

Глава клону, лице потавнило,
боловање око ми попило,
рука ломна, тело измождено,
а клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба...

Збогом, житку, мој прелепи санче!
Збогом, зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају -
ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубља` жарко,
још би гледо твоје сунце јарко, -
слушо грома, слушао олују,
чудио се твојему славују,
твојој реци и твоме извиру, -
мог живота вир је на увиру!

О, песме моје, јадна сирочади,
децо мила моји` лета млади`!
"Тедо" дугу да са неба свучем,
дугом шарном да све вас обучем,
да накитим сјајнијем звездама,
да обасјам сунчаним лучама...
Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
а сунашце оно огрејало,
и оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља` -
у траљама отац вас оставља.
 

четвртак, 7. новембар 2013.

НОЋ У МЕНИ - Божидар Стојиљковић

Мртва јама
Плачна зоља
Праскозорска
Наде нема
Као градска
На улици дроља
Кад мрак чека
Уз стогове сена