ЛЕПТИР - Слободан Стевовић

Прхну лептир с плавог цвета
околином
да прошета.


Па се вије на све стране
преко реке
и пољане.


А ја слушам малог Ћиру
шта он каже
о лептиру:


''Лако му је да се вије
кад је лакши
од хартије!''

ИДИЛА - Слободан Стевовић

Познавао сам једног врапца
био је пепељаст, сив,
становао је под мојим кровом
и звао се ''Џив''.


Познавао сам и једну врабицу,
била је лепа ко сан
становала је код мојих суседа
и звала се ''Џан''.


Па како им беше хладно
на тавану у полутами
почеше често да мисле,
да мисле што су сами.


Најзад се они узеше
и богами једног дана
добише сина врапца
малог, лепог џивџана.


Сада су срећни њих троје,
имају све што им треба,
лети једу црвиће,
а зими мрвице хлеба.


Уз то свако их воли
негује зими и храни
па су округли ко лопте
наши мали џивџани.

ПЕЈСАЖ СА РАСИНЕ - Слободан Стевовић

Расину лаки вали носе,
крај саме реке врбе стале
танке им гране у воду пале
као да перу дуге косе.


А светле рибице немају мира
па се преврћу хитре, лаке,
мислиш да неко сребрњаке
просипа у зелене дубине вира.


И шкрипе марљиве воденице
поседале на своје древно коље,
около пукло широко поље
у зеленом руну од пшенице.


А кад вечерње занеме тишине
и птице нађу топла гнезда
небо у сваки вир Расине
проспе по једну корпу звезда.


И она тече чиста без тајне,
као роса вечито млада
кроз долине моје завичајне
и поред стопала мога града.

ЉУБИЧИЦА - Слободан Стевовић

Кораци су живљи,
путања је дуга,
гони нестрпљење
кораке на лет,
кажу да је горе
украј модрог луга
прва љубичица
отворила цвет.


Довиђења, другови!
Довиђења, граде!
журим издалека
плавом изданку,
плаши ме чобанче
да је не украде
ил` да је опасе
јагње на уранку.

НОВА ТАЧКА - Слободан Стевовић

Зима напушта позорницу
одигравши како тако
свој снежни
балет
и наступа прва ласта
собом носи један мали
лаковани
кларинет.
Одсвираћу, каже она,
за вас нешто
из це дура,
ал` пре свега да кликнемо
за пролеће трипут
ура!

ЖАЛОСТ - Слободан Стевовић

Плаче мала Јелица,
плаче мала Лелица,
плачу мали, Миша, Лале и Синиша.


Никад нисам чуо неку дреку јачу,
сва деца из мог комшилука плачу.


И шта је?


Јутрос им је сунце ненасито врело
целог Снешка Белића појело.


Остао је само нос усред баре жуте,
јер сунце не воли паприке љуте.

РУЖАН САН - Слободан Стевовић

У пећини ''Шупља глава''
медвед Бики
зими спава.


И сања, сања меда стари
лепе и пријатне ствари.


Ко, например,
процветали багремови изнад села
и са сваког белог цвета
шећер бере
вредна пчела.


Па ће тако, бар изгледа,
бити добра жетва меда.


И, наравно, ко што увек
сви медведи кришом раде
кад на пашу оду пчеле
он ће сав мед да покраде.


Ал` одједном Бики скочи
и отвори широм очи:
са багрема једна пчела
у сну га је салетела
и што смера красти мед
уједе га - унапред!