ЖАО МИ ЈЕ ЧОВЕКА - Десанка Максимовић

Ни моји преци, ни сељаци мога завичаја

издајници нису били.

Стизали су на време где правда чека,

где је домовина звала;

па и ја знам вредност

жртава и идеала;

али жао ми је, 

жао ми је човека.

Жао ми је човека; 

али ако слобода

и на живот моје браће чека,

ако треба бранити истину неку,

спокојни будите:

нећу им рећи

да са бојног поља утеку.

Настану ли опет дани

да ропство запрети нашој груди,

да земља животом морадне да се брани,

нећу ни ја ником своме рећи

да кукавички напусти мету,

али не треба нико да се чуди

ако заплачем,

као све жене и мајке на свету.

Тешко је видети да се ломи младо грање,

и на звери из пећина

да се подижу хајке;

тешко је чути над обореним гнездом

и писак птице мајке.

ЈУТУТУНСКА НАРОДНА ХИМНА - Јован Јовановић Змај

Боже свети,  подржи нам Књаза

здрава, крепка, охола и славна,

јер на земљи нит је кадгод било,

нити ће Му икад бити равна.

Овај народ врло добро знаде

да је створен само Књаза ради,

да Му даје порезе и хвале,

да Га двори и понизно кади.

Боже силни с висока жилишта,

саслушај нам нашу жељу стару,

боже свети, не дај ником ништа

да што више остане Владару.

Ради Њега сва створења живе,

ради Њега сунце греје с неба,

а тај народ, а ту земљу нашу

подржи је - ако Књазу треба.

Одузми нам и жеље и гласа,

одузми нам мудровања клета,

да Његову намеру не пречи,

да Његовој мудрости не смета.

Дај Му с неба најсветије даре,

полиције, шпицле и жандаре,

ако неће да душмана свали,

бар на своме нек срце искали.

Нек народи нашу славу знаду,

а нас пусте чмавати у хладу,

ал` и онда нек је стража јака,

јера има сана свакојака.

(1865)

КОЛАЈНА - Тин Ујевић`

IV 

Мирис лепоте струји у тој коси,

њене су усне пуне слатке варке,

њене су руке дрхтаве и жарке,

понор и пламен усред ока носи.

- Ко хладна мана мисао ме роси

на њезин покрет, а ко игра барке

сећање на те пуне зене јарке

којима струје искре и заноси. -

- Мрзим те очи мрачне и дубоке,

кунем те ноге пред којима падам,

и алтар тијела где у праху лежим;

- божанска жено, унуко високе

прамајке Еве, пред тобом сам Адам,

и ја те волим, ја од тебе бежим. -

V

Ове су речи црне од дубине,

ове су песме зреле и без буке.

- Оне су, тако, шикнуле из тмине,

и сада стреме ко пружене руке.

нисам ли песник, ја сам барем патник

и каткад су ми драге моје ране.

Јер сваки јецај постати ће златник,

а моје сузе дати ће ђердане.

- Но оне само имати ће цену,

ако их једном, у перли и злату,

колајну видим славно обешену,

љубљено дете, баш о твоме врату.

 XXI 

Ноћас се моје чело жари

ноћас се моје веђе поте;

и моје мисли сам озари,

умрећу ноћас од лепоте.

Душа је страсна у дубини,

она је зубља у дну ноћи;

плачимо, плачимо у тишини,

умримо, умримо у самоћи.

XXXI


С раном у том срцу, тамну и дубоку,
с тајном у том труду и проклету бићу,
са звездом на челу, са искром у оку,
гази стазом варке, мртви Ујевићу;


смрт је твоја љубав при свакоме кроку,
смрт је у твом ићу, у твојему пићу,
смрт је у твом даху, и у твојем боку,
смрт и смрт, и смрт у Нади и Открићу.


Што ти вреди полет у сопствену чуду,
што ти вреди воља и вољење слепо?
Срце бије, плуће дише узалуду;


гле, без хвајде љубиш све добро и лепо;
као свели мирис у разбиту суду
погиба у теби спев што си га тепо.

(1926)

БАЛАДА ОХРИДСКИМ ТРУБАДУРИМА - Бранко Миљковић

Мудрости, неискусно свићу зоре,

На обичне речи више немам право!

Моје се срце гаси, очи горе.

Певајте, дивни старци, док над главом

Распрскавају се звезде као метафоре!

Што је високо ишчезне, што је ниско иструли.

Птицо, довешћу те до речи. Ал врати

Позајмљени пламен. Пепео не хули.

У туђем смо срцу своје срце чули.

Исто је певати и умирати.

Сунце је реч која не уме да сија.

Савест не уме да пева, јер се боји

Осетљиве празнине. Крадљивци визија,

Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојим

Прикован за стену која не постоји.

Звездама смо потиснули превару

Невидљиве ноћи, тим црње. Упамти

Тај пад у животу као доказ твом жару.

Кад мастило сазре у крв, сви ће знати

Да исто је певати и умирати.

Мудрости, јачи ће први посустати!

Само ниткови знају шта је поезија,

Крадљивци ватре, нимало умиљати,

Везани за јарбол лађе коју прати

Подводна песма јавом опаснија.

Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати

Да замени пољубац што пепео одмара.
Ал нико после нас неће имати 

Снагу која се славујима удвара

Кад исто је певати и умирати.

Смртоносан је живот, ал смрти одолева.

Једна страшна болест по мени ће се звати.

Много смо патили. И, ево, сад пева

Припитомљени пакао. Нек срце не оклева.

Исто је певати и умирати.

ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ - Десанка Максимовић

ЗА СЕБРА

Тражим помиловање

за себра

што ниче и умире као трава

у заборав из заборава,

за тридесет кућица његовог кромпира,

за усукано кукуруза стабаоце,

за дим над кровом,

за оно где је, следећи оце,

погрешио делом и славом.

За себра увек верна животу,

за себра који сунце воли.

Ако живот изда и шева,

и гуштери, сунца уживачи,

и песникиња мириса, зова,

за себра,

себра издати неће,

за себра који у поводу

води по десетину

себара синова. 

ЗА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА

Царе Душане,

тражим помиловање

за војничка гробља усамљена

којих се регрут само каткад сети,

за гробља без суза и без хлада,

са гдекојим знаком твоје поште,

где споменици једнолики као шињели

стоје један другом иза потиљака,

где певачице нема да слети,

куда заљубљени не долазе

да сакрију од људи своје милоште,

куд пут наноси само гавране,

где је шимшир једина биљка.

Царе Душане,

за војничка гробља где свака парцела

под конац стоји ка војска у чети,

за војника кога крај друма сахране

без себарске запевке горке,

далеко од родног потока и села;

за изгинуле у свету поворке

однекуд из Леђана, из Цариграда,

којима се мајка данас нада,

за гробља оних које су цареви

у незнане земље слали да гину,

за војничка гробља у час вечерњи,

за њихову подземну и надземну тишину.

ЗА НЕСХВАЋЕНЕ

Тражим помиловање

за несхваћене

који не умеју да премосте

ни капиларских раздаљина

до мајке и сина,

до свакодневне ствари просте;

за оне који остају страни

рукама што их држе у наручју,

сунцу пред којим се све раздани,

собној, као кошуља блиској, тами.

За сопствене тамничаре,

за радости својих тровача,

за оне што вичу кад им се плаче,

кад у нежности грезну,

што уходе себе као туђина,

за пушкарнице срца њина,

за свачију душу затворену

и опрезну.

ЗА НЕРОТКИЊЕ

Благоразумевање тражим

за жене које нису дале

богу божије ни цару царево,

које нису занихале

у колевци дете,

за неблагословене,

за жене

које пред собом носе транспаренте

снова и маште,

у чијем крвотоку само песме шуме,

за оне чија срца плоде

мириси и жубори воде,

чија су наручја пуна само облака,

које као птице над земљом праве гнезда

и водено цвеће лепоте роде.

За свакога који излази из реда

свакодневна,

навикнута,

који опчињен лута

некуд ван друма древна.

Тражим помиловање, драги царе,

за оне које су од младости ране

приволеле се царству поезије,

које трепере ваздан као брезе,

и месечином се заносе као барка,

за Јефимије,

за свете Терезе,

за сваку Сафо

и Јованку од Арка,

за све занете и недовршене,

и за мене.

(1964)

ПОЧЕТАК ПЕСМЕ - Миодраг Павловић

Једна је жена прешла са мном реку

по магли и месечини,

прешла је уз мене реку

а ја не знам ко је она.

У брда смо пошли.

Коса јој је дуга и жута,

блиска у ходу њена су бедра.

Напустили смо законе и рођаке,

заборавили мирис родитељске трпезе,

грлимо се изненадно,

а ја не знам ко је она.

Нећемо се вратити крововима града,

на висоравни живимо међу звездама,

војске нас неће наћи,

ни орлови,

исполин један ће сићи међу нас

и њу обљубити

дак ја будем гонио вепрове.

И деца ће наша у дугим песмама

причати о почетку овог племена

поштујућ бегунце и богове

који пређоше реку.

СВЕСТ О ПЕСМИ - Бранко Миљковић

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим

тој речи чију поседујем моћ да је кажем.

Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим

под челом ми поледица и дан поражен.

Реч крв! најлепша реч која се не сме.

А колико птица и звери у крви мојој преноћи!

Можда изван мога срца и нема песме,

јер крв је ванвремена мастило без моћи.

Реч жудња! једина још смисао не нађе;

И птица у паклу кроз тужну ми главу.

О горко море за моје беле лађе

кроз исписани предео и вербалну јаву!

Реч смрт! хвала јој што ме не спречава

да отпутујем у себе ко у непознато,

где ако не нађем себе и смисао што спасава

наћи ћу свога двојника и његово злато.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим.

реч смрт! хвала јој што ме још не пречи

да волим самог себе и да се дивим

својој људској моћи да изговарам речи.

Верујем, да бих могао да говорим

да изађем из себе с надом на повратак,

макар кроз пустињу до места где горим,

макар кроз смрт до истинских врата.

У погрешном распореду речи утешно време

можда ћу наћи. Или ћу открити

како је бесциљно љубим ко киша, као време,

ко онај што мења речи а не свет скровити.

Верујем, мада без наде ући мора

у ноћ, у заборав кроз који се простирем,

та песма без завичаја, та птица без гора,

да смрт своју не издам, да живим док умирем.

Онај ко пева не зна да ли је то љубав

или смрт. Када мирис помери цвет,

где је цвет, да л тамо где мирише с руба

света пуног а празног, ил тамо где му је цвет?

Свака је песма празна и звездана,

Ни бол ни љубав не може да је замени.

Она је све што ми оста од неповратног дана,

Празнина што пева и мир мој румени.

Песмо празна и звездана, тамо,

твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета,

ако га уберем оставља ме самог,

ако га напустим за леђима ми цвета.

(1957)