(одломак)
Кад покуца онај,
својом кошчатом руком
и ја бијах глух
и бијесан
и јечах и виках
и бијах збуњен
и беспомоћан
и галамих
и клех,
не знавши
ништа више
и на момент поновно дјететом
постадох,
помислих:
Моли!
Моли...
Копао сам по свом сјећању,
мрцварио своју главу,
Оче наш,
који си на небесима...
Роварио сам дубоко,
дубоко у хрпи
сјећања мојих
изблиједјелих,
устао трећи дан,
изашао,
и вратио се далеко
у моје прве дане,
чуо сам
поново
прве, бојажљиво преко усана
преваљене стихове:
анђео Господњи
и он донесе Марији поруку,
нагађао сам,
напрегнуо се,
која порука?,
која Марија?,
и нисам знао
даље,
и мучио се:
и ријеч је постала тијелом,
која ријеч?,
Које тијело?,
Које тијело!
Благословљена ти међу женама,
Ријечи,
ријечи,
које нисам никада
разумио,
редови,
редови,
стихови,
које сам некада
напамет знао.
Опрости нам гријехе наше.
Мени,
опрости ми
мој гријех,
као што и ми опраштамо нашим дужницима.
Ја,
као што и ја,
опраштам,
него ослободи нас од зла,
мене,
од зла,
избави ме,
од зла.
Свакако
како се прича с неким
ко никад не одговара?
"Ваш позив је забиљежен,
молим Вас, оставите поруку након звучног сигнала."
Амин.
Амин.
Нема коментара:
Постави коментар