ОМЛАДИНЦИ ГРАДЕ ПРУГУ БРЧКО - БАНОВИЋИ, Гвидо Тартаља

Од Брчког до Бановића
протегла се оног лета
река једна
непрегледна,
нас младића,
девојака,
млађих ђака,
и радника и сељака:
хиљаду и једна чета
омладине
из Истре, из Војводине,
са Космета,
из свакога нашег краја
(а циљ добар добре спаја!)
и безбројне радне смене,
свака вредна
Мајевицу да покрене
ако треба!

Радиле су наше смене
под плаветним сводом неба
насипе
и мост за реку,
резале су мрке стене
ко да режу дрворезе,
ко да секу
младе брезе,
увек с планом,
дан за даном,
савко јутро, свако вече
да испуне обавезе,
да потече
црна река
из рудника
до фабрика
путем новог колосека.
Радиле су наше чете
са лозинком: "Брже! Јаче!"
Алат звечи.
Камен плаче.
На све стране прште, лете
суве груде
црнице и иловаче.

Наша песма ваздух пара,
кроз долине се разлеже.
Речи
плове,
свеже,
нове.
Уз песму се ново ствара.

То су били ведри дани,
ведре ноћи сна и јаве
крај обале Тиње
плаве,
хучне Спрече
и Оскове брзе, сиње.

Вода тече и рад тече,
уз пијуке
и полуге,
на грађењу наше пруге,
где се копа,
буши,
сече.

Свако јутро, подне, вече
смењују се нове смене
радилиштем сваким, свуда.
Настављамо дела своја
поносита,
своја чуда,
плод свог труда
и свог зноја,
а једног се дана крене
сав окићен воз... Гле, хита
а барјацима
наших боја
и са сликом друга Тита.