Горела је Света Гора
Забрижио се свет,
Мушка Грчка устала на живи огањ,
Само Светогорци неће да гасе,
Ако је Божја воља нек изгори.
Голубицу излетелу из мора,
Пресрео је пламени потоп,
Што је кренуо са Атоског виса,
Предао огњу скитове и испоснице,
Замонашене винограде, цветове и дрвеће,
Па жут од воска и бео од тамјана,
Наступао ка Хиландарској лаври.
Тек кад је продимило и јаје у црквеном звонику,
Старешина нереди најватренијем молитвенику,
Да изнесе икону Богородицу Троручицу
И три пута обиђе око манастира.
Пред Савиним троном ватра се помамила,
Али чим би се примакли икони,
Устукнула би ко поплашена,
Испуштајући нагореле крстове и јеванђеља
И цвилећи бежала путем који је спалила,
Цркавајући испод огараног камења.
Завејани у најскупљем пепелу,
Пожарници су се мрзли пред чудевством,
Док онемели вођа проговори:
- Побогу оче, шта сте до сад чекали,
Погуби очи оволико људство,
А тек кад потоп сиђе до вашег прага,
Изнесосте ову икону,
Да својим огњем узме огањ огњу.
Снисходећи Тројици, старац му одговори:
- Ово је највећа светиња, Господине,
Која се без велике невоље не потеже.
Њен посао није да тули ватру,
Нити да жврља нуле по пепелу.
Да се бавила ћоравим пословима,
Не би ово место за себе изабрала,
Да би самовала и тиховала,
Већ би се запослила као пандур у Солуну,
Где би дан и ноћ размицала гунгулу,
Дувала у пиштаљку и легитимисала,
Претила и уходила, претресала и приводила,
Не би била Једина Светогорка,
И Трорука Чудотворка,
Игуманија Хиландара,
Која ватри не да наше једине очи,
Не ове из главе,
Него оне праве.
Велики Матија!
ОдговориИзбриши