ОСЛОБОЂЕЊЕ И БУЂЕЊЕ - Љубомир Симовић

У тамницу,
кад ми смрт гола
беше ко жена близу,
са чистим ваздухом банули пријатељи,
ноге ми расковали,
руке откључали,
у јесење ведрине
пустили ме на ове четири стране.
Боље да нису.

Рука у сну
пружила се ка завеси
иза које се крије,
ни гладна ни жедна,
голотиња без наде,
голотиња ужаса,
ал будилник на креденцу,
између кутије на којој пише БИБЕР
и кутије на којој пише СО,
пробудио ме.
Боље да није.

УЧИТЕЉИЦА ИЗ ТАОРА - Љубомир Симовић

Донела је четворица
на вратима.
Врата с њеним телом четворица
спустила на земљу.
Та врата на земљи,
јесу ли то сада врата у подземље?
да л то сад она
мртвим телом не да,
да ли то она
мртвим леђима брани
нечистим силама
да отворе,
да провале та врата,
да из подземног сумпора и тмуше
изјашу на својим реповима,
да у подземне казне одвуку
Житну пијацу, кишу, Срески суд
и четворицу који пуше?

БАЛАДА О ОБИЧНОМ ЧОВЕКУ - Љубомир Симовић

Длан благ као погача, крв топла као земља.
Ако заспи под небом, ујутру каранфил на камену
цвета од његовог дисања.
Убиле су га пушке пшеницом набијене.

Његова радост - водоскок ватромета
гроздови малишана на школским прозорима
кад смелост раскриле велике војничке трубе.
Убиле су га пушке пшеницом набијене.

Његова туга - Калина голих груди
док га облива бујица топле косе
док небо отиче изнад букнулих руку грана.
Убиле су га пушке пшеницом набијене.

Сад точак у прашини траг одмотава,
он на Србију спушта главу.
Убиле су га пушке пшеницом набијене.

НА САВИНИМ ЛИВАДАМА - Љубомир Симовић

Дубоко у јесен
продужили се летњи дани.

Греје,
ко да се на неки смртни грех
излива милост,

сија,
као да нечија хладна рука
врапце храни.

ПОД ЧИГОТОМ - Љубомир Симовић

На сенику процветава
сено, на високом.
У сену Вишња спава,
загрливши ме ногом.

Ветар дува сатима,
дува, зубе леди.
Сеник лупа вратима,
хоће да полети.

ЦВЕЋЕ ДО ПОЈАСА - Љубомир Симовић

Из ког се мрака ово цвеће бели?

Којим ли смрадним болештинама мучено
овако лековито мирише?

Дал` га то неки слепац,
овако златно и плаветно, сања?

Куд сам то зашао?

Да ли то сада око мене расте
обично пољско цвеће, или цвеће
које не види глава са рамена,
него глава с пања?

ПОСЛЕ УЖАСА - Љубомир Симовић

Шта се то
- од века
дубље и моћније -
сад, кад је све занемело,
гласи
овим треном
кога испуњава
сунцем упаљен
мирис мирођије?

Тај ми се мирис
са зујањем пчеле
испод капака заклопљених,
кроз цело тело,
до врхова прстију,
шири,
и за трен
- дубљи од века -
у сунчеве облаке
тај мирис ме носи,
са раном без лека,
са светом без наде,
тај мирис ме
мири.