ЛЕДНА ВОДА - Алек Вукадиновић

На звезданој стази блиста
Модре горе јасни хлад,
О, реци ми, тако чиста
Моја глава шта је сад?

Моје срце, моја стаза
Вечни бескрај и чистота,
Плаветнило мога мраза
Очишћено од живота...

Подигнимо црна крила,
Авет неба нек заблиста...
Где си тако дуго била
Успомено, зимо чиста!

Моје срце сан је росе -
Путовања сати исти!
Сад све брже дижимо се
Животињо у час чисти!

ИСПОВЕСТ КРУГА - Алек Вукадиновић

Јесам ко сам
Круг и бог сам
Рођен сам у часу злом сам

Сав свет препун часа злог је -
Мени мена страни страна
Часа тог је:
Ружа сушта
Исто Истом у круг бог је

Јесам ко сам
Круг и бог сам
Дубоко у богу свом сам

СЕВ - Алек Вукадиновић

У трен један једини
На небеској падини
Гром се с громом сједини

Забокори потече -
У Ивањско предвече
Муња муњу пресече

Сунце гори догори
Суху грану обори
Бор за борем у гори

Ружа чиста пречиста
Пресави се заблиста
Од петељке до листа

РИТМОВИ С ОРЛОВИМА - Алек Вукадиновић

1

Ноћу модри урлик цвета
По горама што се гусне
Модре стазе у врх света
Урлик орла кад запљусне

У бескрају зора блага
Кад ивице неба сину
И орлова црна снага
Кад потоне у висину

Сан и сунце над животом
Стаза која стат не уме
О чистото, о чистото
Успомено моје шуме!

2

Испод неба зора скрита
Кроз нејасност што се јати
Урлик орла који хита
Плаветнило да ухвати

Крв што шири нејасноћу
Удар срца кад закасни
Мрко цвеће које ноћу
Успављује ваздух јасни

Неког тужног госта лице
У белини ноћног снега
Модрих паса љубичице
У смирај преко брега

Успомене звезда жута
Од живота снага већа
Цео живот - једна мутна
Животиња што се сећа!

КРУЖНО ВРЕМЕ - Алек Вукадиновић

Нејасно време, сан и сена,
И познат мирис крви пламне;
То време, време, доведе нас
Однекуд на праг куће тамне

Време што летом зна да сужи
У смирај дана бескрај ока,
Време, то време, које кружи
Око два тешка крвотока

Висине чисте, азур бели -
Путеви спремни да се врате;
Време, то време, што нас дели
На две светлости непознате 

ПОРЕЧ-ГОРА - Алек Вукадиновић

Текла по себи правце секла
Река што текла куд није рекла

*

Виђена у сну оста бајна
На дну нејасне куће тајна
Не рече ни реч шта је било
Та птица другој птици крило
Тај сан у гори благ и чист
Та ласта другој ласти лист

*

Порече пореч све реч по реч
Па све ред по ред оде поред

ПРЕД ДУХОМ ЖИВОТА - Светислав Стефановић

Ћутао сам, ништа реко нисам,
Одбаченог кад на ме удес пао;
Ни засузило око моје није:
За ме и јесте! осећо сам, знао.

Ћутао сам, ништа реко нисам,
Кад клетва стиже срца мога снове;
Насмејах се: тек изабрани знаду,
Да клетва рађа благослове нове.

Ћутао сам, ништа реко нисам,
Живота ситнеж кад ме кињит заче;
Насмејах се над лудостима светским;
Зар ништа нема да текне јаче?

Ћуто сам, ништа реко нисам.
Ал` сада кад бих ко пролеће бујно
И жарке душе сав свет загрлио,
Зар и ту ћутат, спустит главу нујно?

И у тој мисли Дух живота спазих
И беше ми, ко када души сване.
Он приђе мени и на челу своме
Ја трнов венац осетих и ране.

И као по срцу писати ми стаде
Крваве мисли огњевитих слова:
Зар срећа само бездан свемир слаже
У слику уску твојих смртних снова?

Имаш ли снаге, да у јаду своме
И јад понесеш свију паћеника
И да разумеш тајну васионе,
Где љубав пева из гујина сика?

Зарони смело у поноре суза,
Спусти се тамо где безнађе влада,
Загорчи вољно чемер жића свога -
О сазнај меру чаши туђих јада!