ЗВОНО - Радомир Продановић (1915-1944)

Небо је сковано као звоно златно.
А земља од туча обешено клатно -
брује олује.
Ветри кроз раскуштрене косе прохује;
челом дотичемо недро висина,
прстом размичемо звеку модрина -
Заглушио је свако свог слуха тон.
И дозивамо се глухи са звоника
и гледамо се слепи са видика,
неком руб звона туч угиба -
појасом плавим по зраку шиба
помамљен звон;
те ухом нашим брује олује
у златно небо -
кад срце туче о тврдо ребро
безгласно бим, безгласно бом.
 

СТЕЋАК - Скендер Куленовић (1910-1978)

Стећак  мраморни ћути говором сцена по боку.
Јачи од канџа кише, повампирења и крађе.
Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе,
Давно су превезли душу, вјекују сад у доку.

Удаљили су се од њег и градови и села.
Видик му створе листопад и козе што ту брсте.
Вјетар подсјети лијеске, и оне се шапатом крсте.
Змија му крене уз рељеф, свој рељеф свије сред чела.

Зашто само дошао овдје кад све већ овдје пише?
Последњу блиједу зелен с јесењом травом дишем.
Чуј, звони зрело стабло: то лијес ми теше жуна.

Стихове што још брује - длијетом по стећку свом стишај
и, успокојен, пусти нека их покрије лишај,
лези под стећак стиха без превозника-чуна.

ШЛЕСКО БДЕНИЈЕ - Милан Дединац (1902-1966)

Да није  још од ове ноћи
да нам сећања угаси и мутне ове жуди,
да није још ове ноћи
никада ти, друже, не бих могао доћи,
залуд би чекала мој корак да те из самоће разбуди!

Да није још ове ноћи
да нам небо склопи, ово грдно, и наше очи,
да нам ове ноћи није
зар бих још знао какве су твоје очи,
зар бих се сећао какве све боје крије
небо Србије?

Да нема још ноћи ове
да нам јаву успава и бистре пробуди снове,
да ове ноћи још нема,
никад, ах никад Морава протекла не би између ових жица,
и зар би икад, у пустој овој Шлеској
залистала липа, од облака голема,
и у грању њеном запевала птица!
Да ноћи ове још нема!...
- Шта сужњу црном остаје?

Ноћ нека довек траје!...

БИВШИ АНЂЕЛИ - Ристо Ратковић (1903-1954)

Богојављенски су хујала небеса, огромна,
Звездана, хладна.

Силазили сте на реку смрзнуту,
Високи, витки, лепи.

Анђели бивши, знам:
Кротили сте мрак у водама.

У моје срце-звоно звонили сте
Крином,
Да не свиснем од живота.

Ко вас отера са извора
Ока мога...
Не видим вас.

Још само у снежном цвећу прозорском
тражим крила и колена ваша предивна.

Узалуд.

КЛАСИЧНЕ СТРОФЕ - Раде Драинац (1899-1943)

Био би ми потребан размак од сто лета
Да сазнам каквим сам страхотама савременик био.
Шта је пропаст Микене под којом лимун цвета,
Пад Троје и рушење Пергама,
Иза чијих се зидина крвави Данајац крио?
Не прокуните ме ако ме видите сама
Где ходам далеко од људи
Друмовима уз које глогови процевташе!
И нека вас ништа не зачуди
Видите ли ме загледаног у звездано небо
С ове црне земље наше!

О боље, боље уопште да се нисам родио
Пре но што светом мину зли ветрови људске крви!
Био бих тако срећник први
Који се од своје судбине сакрио
У ватрену вољу богова који се јављају само
Кад желе до у бескрај да открију своја чуда.
Али ко зна од нас зашто се рађамо и куда лутамо,
У највећем болу света, неми као Буда?

РОДНИ БРЕГ - Раде Драинац (1899-1943)

На песковитој падини нишу се тује;
Под њима бујни мравињаци.
Често, овуда, нечујни кораци
Глувих ноћи до колена газе,
А који пут, кад дуну олује,
Зеленом долином, све до планинског ждрела,
Глас неке кобне птице зору помрачује.

Неки крупан, црвени цвет
Расте испод мрких сеника,
Као кандила шумском богу.
Са тог сам брега, давно, одлутао у свет,
Те не знам да ли још у којој брези живи слика
Мог прозеблог детињства,
Светачких и босих ногу?...

ПРЕД БУРУ - Душан Матић (1898-1980)

Нека ноћ буде опет онаква какву ви хоћете
Ја више ништа не знам
Ништа не разумем
До само ноћ како опора и смоласта надолази
Ноћ и ноћ и ноћ.

Место злата и зла и добра и зида очаја
Који се не свршава о који ударам главом сваки час
Један занос без лика један разум без крика
За дугу ноћ која наилази
Поглед и видик смешни и смешани занавек.

Сем крви која тече између бола сваког и бола сваког
Нема тог виска који ће да им мери дубину.

Заборави своје памћење заборави свој заборав
Ко путник расејани бошчу на непознатој станици
Мост рањав од рана света пружа се преко тих урвина
Преко тог ужаса и блата
Где се ломи навика светлости у сузи неоткупљеној.

Ето на пропланку те језе без дна и бдим и спавам
Ломљив и таван и сам
Дрскост ми ништа не помаже.