Сјутра је празник. Своју светлост меку
кандило баца и собу ми зари.
Сам сам. Из кута бије сахат стари.,
и глухи часи неосјетно теку.
Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
и слушам како грањем замрзнутим
и моја окна голи орах бије.
Тако на врата суморног ми срца
сјећање једно удара и чека
ко друг и сабрат, као душа нека
што са мном плаче и у болу грца.
Негда у таке ноћи, када отка
помрлом грању зима покров ледан,
ова је соба била ко врт један,
гдје је ко поток текла срећа кротка.
Као и сада, пред иконом сјаји
кандила свјетлост. Из иконостаса
сух бршљан вири. Лако се таласа
измирне прамен и благослов таји.
Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће
ми, дјеца, сјели, ко какво вијеће,
радосни што је већ грудању доба.
Под танким велом плавкастог дима
у пећи ватра пламти пуним жаром,
и сјајне пруге по ћилиму старом
весело баца и трепери њима.
Уврх, на меку шиљту, отац сио,
пружио чибук, и дим се колута.
Његова мисо надалеко лута,
и поглед блуди сањив, благ и мио.
Уза њ, тек мало на шиљтету ниже,
ко символ среће, наша мајка бдије;
за скори Божић кошуље нам шије
и каткад на нас благе очи диже.
У то би халка закуцала. - ''Петар!''
- ускликне отац. - ''Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело -
отворите му!''... И ми сви ко вјетар,
трчи и врата пријевор извуци.
И стари сусјед, висок ко бријег,
тресући с руха напанули снијег,
јавио би се с фењером у руци.
Сваки му од нас у загрљај хита,
мајка га кротко сусрета и гледа,
а он се јавља, па до оца сједа,
и бришућ чело за здравље га пита.
Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
почо би причу из далеког доба.
И докле прозор хладна дрма цича,
ми сваку ријеч гутамо нијеми;
срца нам дршћу у радосној треми
све догод не би завршио чича.
Затим би отац, ведар ко сјај дана,
узео гусле у жилаве руке,
и гласно почо, уз гањиве звуке,
лијепу пјесму Страхињића Бана...
Мени је било ко да пјесме ове
сваки стих поста пун бехара у роси,
па трепти, сјаје и мени по коси
просипа меке пахуљице нове...
О мили часи, како сте далеко!
Ви драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба... Моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко...
Кандило и сад пред иконом тиња,
и сад је позно предбожићње доба;
ал` глуха јама сад је моја соба,
а ја лист свео под бјелином иња.
Узалуд чекам... У нијемој сјени
никога нема... Сам, ко камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
у окна бије и јавља се мени...
Но док ми мутни боли срце косе,
ко студен травку у врх крша гола -
из мојих књига, са прашљива стола,
ја чујем шушањ ко вилине косе.
Гле! Сад се редом расклапају саме
све књиге старе, снови чежње дуге -
мичу се, трепте једна покрај друге,
и њихов шумор ко да пада на ме.
Сањам ли? Ил` би ово јава била?
Из растворених листова и страна
прхнуше лаке тице, ко са грана,
и по соби ми свуд развише крила...
Све се свијетле!... Све у бл`јеску стоје!
Једна около кандила се вије,
а нека болно, ко да сузе лије,
пред сликом дршће мртве мајке моје.
Неке бијеле, као љиљан први,
само им златно меко перје груди;
неке све плаве, тек им грло руди,
као да кану кап зорине крви...
Неке ми пале ту на срце свело,
па крил`ма трепте и шуште ко свила;
а једна лако, врхом свога крила,
с цвркутом топлим додирну ми чело,
ко да би хтјела збрисати сјен туге...
И слушај! Редом запјеваше оне!...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
мили и сјајни ко лук младе дуге:
''Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другови свију
што своје душе на зв`јездама грију, -
света смо жива породица теби!
Ми као роса на самотне биљке
падамо тихо на сва срца бона,
и у ноћ хладну многих милиона
сносимо топле божје светиљке.
Ми здружујемо душе људи свије`!
Мртве са живим вежу наше нити:
и с нама вазда уза те ће бити
и они које давно трава крије!
Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
наша ће суза на кам твога гроба
канути топло ко кап сунца златна''...
И акорд звони... Све у сјају јачем
кандило трепти и собу ми зари...
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем...
1910-1911.
