СРБИЈО

Знам да је угашена ватра у колибама твојим,
и птице ти не певају, и цвеће ти погажено,
а твоје реке теку лагано,
лагано као суза низ јагодице твоје.
Знам да је ласта узалудно тражила место
за гнездо своје, под обореним крововима твојим.
И ништа није остало необорено, сем душе твоје, Србијо.
Иако нико не остаје у теби, сем твојих седих старица
које теше унучад своју;
иако часови сутона тону у дубину твојих поља
и губе се у шумама твојих планина,
умотаних у црнину, као ожалошћене жене,
ипак, све ће то минути, Србијо.
Разгореће се ватра у колибама твојим,
пропеваће птице твоје, процветаће цвеће твоје
и вратиће се ласта под кров твој.
И старица ће причати заборављене приче
унучићима својим.
Часови ће рполазити путем вечности
и сећаће те јутром и вечером на много шта.
Србијо, ни једна кап твоје крви није изгубљена.

Твоја судбина била је као река,
која је бризнула коритом твога бола,
сигурна као нож који циља у срце
Таква је одувек твоја судбина, Србијо.
Брза као бујна планинска река и сурова као оштрица.
Јер је одвајкада било суза да испуне корита твога бола,
и непријатеља са изоштреним ножевима за тебе.
Јер, кад се варварска најезда спуштала на тебе,
бржа од муње и страшнија од буре,
ти си нам, озарена правдом, самопоуздањем
и одушевљењем,
изгледала силно узвишена,
и сви смо те видели, Србијо,
као што гледамо звезде на небу.

Написао непознати грчки новинар за време Првог светског рата