ПЕСМА О ЋУТЉИВОЈ АНИ - Драгослав Гузина

Бог је свима језик дао
па тако и Ани је.
Али, њен је завезао
ко ничији раније.

Стално ћути. Пише песме.
Слуша свирку џезера.
У њено се срце не сме
- дубље је од језера.

Ћутљива је као стена.
Не питајте свашта њу.
У самоћи глава њена
предаје се маштању.

А свуда се немир рађа.
Сви зује ко пчелице.
Анђео нас  с неба гађа
врхом своје стрелице.

Тако и њу, једног дана
стрелицом је убо том.
- Почела је чак и Ана
да излази суботом!

Почела је да се шминка,
да нам чежњу задаје.
До јуче је била клинка
а девојка сада је.

Њене очи све нас редом
у најлепши вуку сан.
Осмех јој је као с медом,
примамљив и укусан.

Ја мислио:
срце њено од вечитог леда је,
а оно је заљубљено!
Некоме се предаје!

Некоме је у самоћи
отворило капију.
Неког зове ове ноћи
да се звезда напију.

Ко ли је тај срећник што се
њеном срцу допао?
Ко ће да јој мрси косе,
љуби образ топао?

Ко ће неких хладних дана
покрај ње да зимује?
Кога ће да грли Ана?
Јао, благо ли му је!

Због кога се њено лице
црвени ко темпера?
Ко ће да јој качи свице
на рукаве џемпера?

И кад хладна киша пљусне
преко пустих голети
кога ли ће њене усне
љубити и волети?

А те усне боје цвекле
месечином купане
Синоћ су ми тихо рекле:
"Тебе волим, глупане..."