ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ - Васко Попа

Очију твојих да није

Не би било неба

У слепом нашем стану

Смеха твога да нема

Зидови не би никад

Из очију нестајали

Славуја твојих да није

Врбе не би никад

Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није

Сунце не би никад

У сну нашем преноћило

МАНАСИЈА - Васко Попа

Плаво и златно

Последњи прстен видика

Последња јабука сунца

Зографе

Докле твој поглед допире

Чујеш ли коњицу ноћи

Алах ил илалах

Кичица твоја не дрхти

Боје твоје не палше се

Ближи се коњица ноћи

Алах или илалах

Зографе

Шта ли видиш на дну ноћи

Златно или плаво

Последња звезда у души

Последњи бескрај у оку

КАЛЕНИЋ - Васко Попа

Откуда моје очи

На лицу твоме

Анђеле брате

Боје свићу

На ивици заборава

Туђе сенке не дају

Муњу твога мача

У корице да вратим

Боје зру

На лакој грани времена

Откуда твој инат лепи

У углу усана мојих

Анђеле брате

Боје горе

Младошћу у мојој крви

ОБЛАК - Добриша Цесарић

У предвечерје, изненада,

Ни од ког из дубине гледан,

Појавио се понад града

Облак један.

Вјетар висине га је њихо,

И он је стао да се жари,

Ал очи свију људи бјеху

Упрте у земне ствари.

И свак је ишо својим путем:

За влашћу, златом ил за хљебом,

А он - крварећи љепоту -

Својим небом.

И пловио је све то више,

Ко да се кани дић до бога;

Вјетар висине га је њихо,

Вјетар висине разнио га.

БЕРАЧИ ДУВАНА - Коста Рацин

На кантару хладном тучем да га мере,

а могу ли да га измере

наш дуван - нашу муку,

наш слани зној!

Од тамне зоре у јутрима летњим

до у касно доба у вечери зимске

он гладно пије тугу нашу

и зној и крв и снагу нам сву.

Жут - жутим нам прави лица бледа

и жуту гошћу у грудима нам носи.

У јутрима росним, у зорама свежим,

погнути по пољима радним

замишљени ми га беремо.

Лист по лист кидај,

лист по лист нижи,

лист по лист преврћи, притискај,

лист по лист нежно и тужно ређај

и на дуге ниске од капљица зноја

и наде с клетвом и зеленим јадом

с погледом тврдим у очима мутним

по крхком лишћу жутозеленом

причу горку о животу клетом

нанижи безгласну, а тако јасну.

Та не знаш ли?

Дође ли дан да се он мери -

мере му нема, у грудима дуби

а да не стане и дна не нађе

не туга већ клетва, и у очима мутним

и против воље сама се диже олуја.

Кантар односи лишће златно,

а у грудима љуто таласи бесне

од жуте муке - жутог дувана

и жутог зноја са руку наших.

(Превео Сафет Бурина)

ТУГА У КАМЕНУ - Момчило Настасијевић

1.

Ни реч, ни стих, ни звук

тугу моју не каза;

а дуге свеудиљ неке

небо и земљу

спаја и спаја лук.

2.

И кренем, и родна коб

све дубље ме корени.

И крикнем,

и у срце као нож

рођени зарије се крик.

3.

И крвљу ту па ту

матером у круг.

А свићем са зорама,

а с вечери сетно

нестаје ме за горама.

4.

И немо из твари тугом

објави се друг.

И тугом зацвркуће тица

и зазелени луг.

5.

И секира кад љуто

засече дуб;

и јагњету вук, - кости кад млави

зуб;

немо све свему тугом

верни остане друг.

6.

Слобода робу, - одбегнем далеко,

а све дубље ту.

И благослов што гробу

колевци проклетство неко, -

одужити дуг.

7.

Све зове, -

остајем.

Кореном у камену

тузи затварам круг.

8.

Путнику из тиха срца

то чудно пукне зоре цик.

И чудно,

на рамену себи,

светли свој сагледа лик.

9.

Ни реч, ни стих, ни звук

тугу моју не каза.

А дуге свеудиљ неке

небо и земљу

спаја и спаја лук.

СУМАТРА - Милош Црњански

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.

Помислимо: колико су тихи, снежни

врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,

што га изгубисмо једно вече,

знамо да, негде, неки поток,

место њега, румено тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,

душу нам увија све тешње,

бескрајним миром плавих мора,

из којих црвене зрна корала,

као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,

на Месец са запетим луком.

И милујемо далека брда

и ледене горе, благо, руком.