ШТА ЛИ ТЕ СПРЕЧИ - Десанка Максимовић

 И јеси и ниси песма.

Заметнула си се била

за време једног несна

чула сам те већ у слуху,

разабирала ти речи.

Била си већ живо биће

у мом духу.

Шта ли те то спречи

да постанеш песма?

А док још у мени диса

док те рука не написа

бивала си све лепша,

као Месец уз небеса

светлела си за мог несна.

Њихала си се у мени

на љуљашкама звука,

ницала си из слатких мука,

била сам те лепоте свесна.

Шта ли те то спречи

да постанеш песма?

НАУЧИТЕ ПЈЕСАН - Миодраг Павловић

Кроз каква друштва треба још проћи,

кроз какве људске видике,

кроз злоходнике, неуке-војнике,

кроз шуме пошасника,

кроз уши доушника,

треба још ићи уз раме дволичника,

с напасником облачити самуре,

с цариником завлачити руке у мошње,

гледати пандуре како бију по кичми!

Свуда се дигли борци против откровења

и јашу велике коње, вребају крв,

заседају праведнике и сваког ко се јави

између човека и бога, на брвну.

Куда ће они што се клоне звери?

Браните се! Научите песму!

Уђите кроз гусле у мраморно око,

певајте, орите се, појте

и стојте мирно кад се зачује питање

ко ће међу вама да затвори врата,

славословите док се храму не пробије теме,

стаклени прозор нек се обрати мору

док не проклија сиње срце,

жаморите, жуборите, роморите,

нека вас нађе светло као срп своје снопе,

као што мученичка крв нађе своје копље,

ускликните, утројте, узхвалите,

док се и лобањи не отвори горњи вид

и песма не покуља на слеме,

попевајте, коледајте,

усред овог рата који сећање брише

научите пјесан, то је избављење!

ПОВРАТАК - Добриша Цесарић

Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.

Крхко је знање!)

Можда је пао трак истине у ме,

А можда су сање.

Још би нам могла десити се љубав,

Десити - велим,

Али ја не знам да ли је желим,

Или не желим.

У мору живота што вјечито кипи,

Што вјечито хлапи,

Стварају се опет, састају се опет

Можда исте капи -

И кад прође вјечност звјезданијем путем,

Једна вјечност пуста,

Могла би се опет у пољупцу наћи

Нека иста уста.

Можда ћеш се једном увече појавит

Прекрасна, у плавом,

Не слутећи да си своју свјетлост лила

Мојом давном јавом,

И ја, који пишем срцем пуним тебе

Ове чудне риме,

Ох, ја нећу знати, чежњо моје бити,

Нити твоје име!

Па ако и душа у томе тренутку

Своје ухо напне,

Сигурним ће гласом заглушити разум

Све што слутња шапне;

Код вечерњих лампа ми ћемо се крадом

Погледати ко странци,

Без имало свијести колико нас вежу

Неки стари ланци.

Но вријеме се креће, но вријеме се креће

Ко сунце у кругу,

И носи нам опет оно што је било:

И радост, и тугу.

И синут ће очи, наћи ће се руке,

А срца ће дићи -

И слијепи за стопе бившег живота

Њима ћемо ићи.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Ко зна (ах, нико ништа не зна.

Крхко је знање!)

Можда је пао трак истине у ме,

А  можда су сање.

Још би нам могла десити се љубав,

Десити - велим,

Али ја не знам да ли је желим,

Или не желим.

СРБИЈА - Оскар Давичо

Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,

гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу, шта крију.

Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,

ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,

од ноћи, од сијерка који се тешко меље.

Ја сам у млину, сред буке

жрвња, чуо све твоје жеље

и бриге твоје, ој, Србијо, међу песмама, међу шљивама,

ој, Србијо, међу људима

на њивама,

ој, Србијо, међу песмама, међу стадима,

ој, Србијо, песмо међу народима.

Песмо тужна, мека си милошта

што плаче као крв грожђа, као суза мошта,

као онај пољубац, онај мирис перја што утка

у гугутање своје гугутка.

Ој, милошто мека, клик си дивље пловке

над јаром из које стаса

црвени угаљ сунца

у зрну сваког класа.

Али боса песмо глуве жалопојке,

кад престају песме, кад почињу псовке'

Гладна руко, слепе јадиковке,

кад ће хајдук буне из тебе да груне?

Псовке и псовке, еј, у чије здравље

залуд је орање, залуд је летина?

Клетве и клетве, за чије је трупло кравље

набрекла Мачва од жита, отекло Поморавље,

буре и буне, за чије се зубље лавље

дими од млека овца и дими планина,

кад Мачва није сита, кад Мачва није сита?

Кроз мукле ланце дана кожа сувоњави.

Сву су је подерали дубоки ровови бора.

Од рововског рата, од земље поплави

и скори се лице преко глади - кора;

то лице што није лице, ти дани што нису дани,

ти дани рањених лица, та лица као табани;

трње им не може ништа и ништа - удари...

А свако од туге за дан

као век читав остари

и збрчка се, ој, Србијо, међу бунама, међу шљивама,

ој, Србијо, међу људима

на њивама,

ој, Србијо, међу песмама, међу брдима,

ој, Србијо,

песмо међу народима.

Тужна песмо, мајко моја стара,

брат нам је у таљигама довукао из града

камену плочу, каменог динара,

за мед нашег зноја, вино нашег рада.

А ђикају деца у лажигаћама, под косом,

у блату, међу свињама, међу паткама,

храниш их, Србијо, друже, више просом, више постом,

више бајкама, успаванкама, више гаткама,

и покриваш их мраком што тако тешко пада

да гнев по целе ноћи до облака пали

буном из колиба, поља, винограда,

певајући срцем што себе не жали

низ седму рупу на крајњој свирали,

ој, Србијо, међу бунама, међу шљивама,

ој, Србијо, међу људима

на њивама,

ој, Србијо, међу песмама у грудима,

ој, Србијо,

буно међу народима.

(1939)

СВАКИДАШЊА ЈАДИКОВКА - Тин Ујевић

Како је тешко бити слаб,

како је тешко бити сам,

и бити стар, а бити млад!

И бити слаб, и немоћан,

и сам без игде икога,

и немиран, и очајан.

И газити по цестама,

и бити гажен у блату,

без сјај звезде на небу.

Без сјаја звезде удеса,

што сијаше над колевком,

са дугама и варкама.

- О Боже, Боже, сети се

свих обећања блиставих,

што си их мени задао.

О Боже, Боже, сети се

и љубави, и победе,

и ловора, и дарова.

И знај да Син твој путује

долином света туробном

по трњу и по камењу,

од немила до недрага,

и ноге су му крваве,

и срце му је рањено.

И кости су му уморне,

и душа му је жалосна

и он је сам и запуштен.

И нема сестре ни брата,

и нема оца ни мајке,

и нема драге ни друга.

И нема нигде никога

до игле драча у срцу

и пламена на рукама.

И сам и самцат путује

под затвореном плавети,

пред замраченом пучином,

и кому да се потужи?

Та њега нико не слуша,

ни браћа која лутају.

О Боже, жеже твоја реч

и тесно јој је у грлу,

и жељна је да завапи.

Та беседа је ломача

и дужан сам је викнути,

или ћу главњом планути.

Па нек сам крес на брдима,

па нек сам дах у племену,

кад нисам крик са кровова!

О Боже, тек да доврши

печално ово лутање

под сводом који не чује.

Јер мени треба моћна реч,

јер мени треба одговор,

и љубав, или света смрт.

Горак је венац пелина,

мрачан је калеж отрова,

ја вапим жарки илинштак.

Јер ми је мучно бити слаб,

јер ми је мучно бити сам

(кад бих могао бити јак,

кад бих могао бити драг) -

но мучно је, најмучније

бити већ стар, а тако млад!

(1916)

ПЛАЧ МАТЕРЕ ЧОВЕКОВЕ - Душан Васиљев

Данас је несрећни дан синуо,

и први му је поглед пао на беду:

најближе њему, у тихом предграђу,

једна је Мајка расплела косу седу,

јер јој је син преминуо.

Данас је умро један Човек,

и Мајка му је вриснула:

- Ох, када човек није Човек,

већ роб Неког, кога нема,

од кога сам до јуче милост искала;

ох, када је човек гори него црв, -

нека се распе по земљи анатема,

и нека се пролије сва црвена крв!...

О, Сине, мој добри Сине!

Отац ти није Свети Дух,

ни дрводеља са ливанских пута.

Сине, ти си плод две неме жудње

и једног бесвесног минута.

Нисам те родила у јаслама,

већ у крвавој постељи,

између четири влажна дувара,

једног шареног замрзлог јануара.

Сине, теби су и мени рекли

да смо робови,

и наша су срца без милости развлачили.

И све су нам увек тумачили,

да се сетимо

да то бог тако жели!

Рођени, мртви Сине, бог је лаж,

и наши су га душмани изумели.

Устани, Сине, да се светимо;

да крвљу вековних намесника бога

посветимо форуме Рима,

и да копљем поново прободемо ребро

Учитељу из Јерусалима.

Да ископамо Јудино сребро

и да на томе светом месту

подигнемо човеку храм,

и да доведемо у храм нашу Нову Вест,

која ће себе искрено дати.

Устани, Сине, да грозне лажи,

које се рађају у име Оца и Сина,

сахране Сина и Мати...

Данас је умро један Човек,

и залуд је Мајка седе косе чупала

и у груди се лупала...

Није се пробудио.

Онда га је само окупала,

и обукла га у црно.

И у дну свога врта, о поноћи,

сама га је сахранила...

И тужна се мајка Човекова

ту, поред гроба, настанила...

ПЛАВА ГРОБНИЦА - Милутин Бојић

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, ко наш ум бескрајна,

тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина

Да побожност расте врх вода просута

И ваздухом игра чудна пантомима?

То велика душа покојника лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје

Завите црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, ко пена

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена

Огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ недара земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

Веслање умре хујно,

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер та,о, далеко, поприште се зари

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим

Без речи, без суза и уздаха меких,

Да мирис тамјана и дах праха здружим

Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом.

Опело држим какво не виде небо јоште

Над овом светом водом.

(1917)