НА ОДМОРИШТУ - Десанка Максимовић

1.

Провлачимо се по замагљеним стазама сумње, седимо тупо на долини досаде, водимо се тромо поред реке ситости.

А била је млада  и имала руке ружичасте када ме је повела. Хватале смо радосно плашљиве зраке среће, вихориле смо уз буру живота, пеле се плимом на месец маштања.

Па ме изненађује (а можда и боли) што ће се угушити маглом суње, сасушити на долини досаде, удавити у реци ситости она што ме је ружичастом руком повела да хватамо плашљиве зраке среће.

2.

Одмара се сунце на рукама дрвећа, и сенке на рукама земље.

Одмара се небо у наручју далеких брегова.

Само на тице заљубљене златним крилима још шумори песма висина.

И у мојим рукама жубори песма твога срца.

3.

Били смо млади планински поток, и као змија увијали се око храшћа.

Били смо понорница, и као страст ронили кроз душу земље.

Сада смо тиха долинска река. На нашем дну леже шарени шљунци, цветови и лишће које смо са обала живота понели.

У даљини види се море. При утоку у његов бескрајни и мрачни загрљај, на земљи ћемо оставити шарени шљунак, цветове и лишће - све што смо са обала живота понели.

4.

Крупно корача по далеким светлим бреговима сенка облака.

Лежи на ливади раширених руку спокојна сенка бреста.

Паучинасте сени поспалих цветова нишу се као уморни лептири.

И тужно дрхће сенка моје руке, пружене сунцу.

А када ноћ, као равнодушна прашина, падне по свему, нико неће знати: да ли су се удавиле у њој, или су се радосно загрлиле сенке облака, дрвета, цвета и човека.

И ја се питам: прича ли то нама неко свакога сутона о нечему што ће неизбежно доћи?

5.

Свака твоја реч, у мени је до песме порасла свака твоја реч.

Сваки твој додир, у мени је до загрљаја порастао сваки твој додир.

Наш случајни сусрет, у мени је до живота порастао наш случајни сусрет.

Све што ми се због тебе догодило као очарано живи у мени, и чини се, неће проћи све што ми се због тебе догодило.

И волела бих да тек сада волим први пут. Волела бих да не верујем да ће ме срце за тобом проћи - када будеш једном отишао.

6.

Говори тихо. Дрвеће је ноћас будно, и мени је жао да чује: како је живот кратак и није весео.

Говори тихо. Птице ноћас близу нас певају, и мени је жао да чују: како у гласу нечијем има суза.

Говори тихо. У ливади оближњој зрикавци се ноћас воле радосно, и мени је жао да чују: да је љубав у срцу нечијем тужна.

Говори тихо. Небо је ноћас бескрајно танко, и мени је жао да нас чује Бог, па да му због нас тешко буде.

7.

Путовали смо скоро половину дана.

Ишли смо зането немирним стазама и спокојним путевима, све истим и истим; али смо увек заборављали да има заседа и крајева, и са белом душом изнова смо почињали.

О, ко би нам опет у душу знао засадити крин, па да на почетку не помислимо са горчином: како негде чека крај; па да на крају не помислимо са горком мирноћом: како увек има нових путева, на којима се стари заборављају.

8.

Све мислим шта ли ће доћи после ове буре.

Да ли ћу, као тица своја крила после лета, уморно склопити своје срце, а као камен себи о грло обесити живот.

Или ћу занета, раширених руку, вихорити земљом, тражећи поломљена крила снова да узлетим ономе чега нема.

9.

И када би бар заједно одлазили сви. Али пођем улицом, гледају ме тужно старци: опомињем их можда погледом на умрлу им кћер. И растужим се ја кад сретнем чије руке благи покрет: сетим се мога оца већ давно заборављених миловања.

И када бисмо бар као облаци нестајали несвесно. Али виђам жене, по сто пута умиру над животом тек рођене деце; и код куће све бујнија нежност моје мајке боли ме: она слути, доћи ће дан када нас оставити мора.

И када нам бар душа случајних сапутника наших не би била далека. Али пролазимо туђини једно другом ми што смо случајно заједно волели бесповратну лепоту светлости; а душа биља ближа нам је од душе оних са којима смо заједно плакали.

10.

После много или мало дана поспаћемо сви редом. Заборавићемо једно друго, као да се никад нисмо волели, као да никад нисмо заједно гледали небо и сунце.

У мене се враћа моја душа из детињства и молим неког да ми кроз сан на земљи провуче истину, бар као далеку, несталну светлост.

Али пошто никог нема да ме чује, знам, уснићу да ми је петнаест година и да ме боли нешто у срцу, а не знам добро шта.