САМОЋА - Десанка Максимовић

Било би ми сувише да сретнем когагод:
као река скривена смеје се моја самоћа
и плави се нада мном неба свод.
Оставила сам за собом зла и добра
везана за радости света.
О, како се сада смеје моја самоћа
у два, три малена цвета
што уз пут радосна их побра`.

Сувише би ми било да сретнем когагод,
кад даљина има снова белу драж
и буди се нада мном неба свод.
Као под сребром трепти на брегу раж
испод загрејане магле
и река у долини плави се.
О, како је добро, сит људи и лутања,
посадити овде своја ћутања,
где радости као и осмеси воде
од неба једино зависе.

И нашто би ми да сретнем сада когагод,
кад срце моје цвета у самоћи
и трепери као звезда неба свод.
О, да ми је лепотом неба тако моћи
напојити сваки душе жедни кут,
и над жељама пролазним имати власти,
па ходити дотле низ бели туђински пут
док ми очи заувек не забораве
оне што у далеком крају бораве,
и за којима цвета у самоћи,
ко цвет у сунцу, туга моје страсти.

Нашто би ми и ноћас да видим когагод:
пуна је мене саме моја осама
и ћути нада мном неба свод.
Тишина тужна долине увија
и прозоре моје дотиче, кад мине тамом,
злослуто крило моћних кукувија.
Прелива се ноћас мноме моја осама
као јутарњи цветови росама;
а ни сад још нисам сита друговања
душе са собом самом.

И мислим: зашто сам икада срела когагод,
јер ма с ким био, човек је увек тужно сам,
и везује нас само неба свод.
Усамљен је и онај коме душу дам,
усамљена сам и ја и узалуд молим
очима мало душе у људи што пролазе:
сама сам и кад волим,
и сама ћу отићи у смрт.
О, човек је с човеком увек тужно сам:
везује нас само неба храм
и земље тужни врт.