УТЕХА - Десанка Максимовић

Још данас смо заједно,
па ко зна кад више,
отићи ћеш далеко.

Почеће немило и празно
да се мути свитање.
Болеће ме људи хитање
кроз роморење магле,
и ноћни разговор птица
којима не знам имена.
Знам, плакаћу са рођене туге
кад умре у јесен каква
бледолика жена.

Још данас смо заједно,
па ко зна кад више,
отићи ћеш далеко.
А ја ти никад не реко`
шта мени бише
твоје топле приче,
ни твоје утехе благе:
како ћемо од драге до драге
звезде проводити вечност
у радосном лутању;
а плакати кад будемо хтели,
како ћемо у тихом ћутању
загледати се у далеку, тужну земљу
где смо се први пут срели.