ЉЕТО - Пол Верлен

Као сламка у штали, тако заблиста нада.
Осе, опите летом, што те плаше и брину?
Та сунце увијек напраши покоју шупљину.
Зашто, налакћен на стол, ти не заспиш сада?

Бар воде из бунара, убога душо блиједа,
напиј се. Онда заспи. Гле, ја ћу овдје бити,
да снове твоје мазим, а ти ћеш благо снити
и пјевушит ћеш тихо попут зибана чеда.

Подне је. Изађите, госпо, чујте мене.
Он спава. Чудно је како кораци жене
по мозгу несретника одзвањају и круже.

Подне је. Наредих нека пошкропе собу.
Спавај. Нада бљесне ко бјелутак у гробу.
Ах, када ће опет цвасти рујанске руже!