(Одломак)
Ко власи, костреше се облаци у маси
Над задимљеном Невом, бледа строја.
Ко си ти? О, ко си? Ал` ма ко да си,
Град је ето - измишљотина твоја.
И хрле к пристаништу улице густе
Баш ко најцрња река манифеста.
Не, под покровом, ни сред могиле пусте
Ти не могаде наћи себи места.
Вал поплаве се кољем не зауставља.
Речи су ко слепих бабица руке.
Ма, то ти бунцаш, као будала,
И брзо мрмљаш наглас те звуке.
1915, 1928.
Нема коментара:
Постави коментар