Пробудио ме, у часовима раним,
Прозорског одсјаја додир.
Ко камени ђеврек размекшан
Венеција пливаше у води.
Све је било тихо па ипак
У сну сам чуо неки крик
И он је као умукли знак
Још узнемиравао видик.
Он је, ко трозубац Шкорпиона
Висио над сјајем мандолина.
А можда је потекао
Од увређене сињорине.
Као виљушка црна његов ехо
Грањем у магли промицаше.
Велики канал с косим осмехом
Ко бегунац се осврташе.
У даљини, за пристаништем,
Из остатака сна поче рађање јаве.
Венеција се ко Венецијанка
Бацала с обале у плавет.
1913, 1928.
Нема коментара:
Постави коментар