1.
Идем путем живота и носим у души огледало као душа топло, као јасика трепетљиво, као извор бистро и сребрнасто.
Оно од погледа мрког потамни и горчином се прелије. Зла реч као трн увек крваво запара његову белу душу. Од осмеха хладног оно задрхти болно и заледи се.
Али свакога јутра осване оно као душа топло, као јасика трепетљивом као извор бистро и сребрнасто; само, кад се дубоко у њега загледам, опазим увек: нове, загонетне шаре лагано дрхте у његовом дну.
Ја носим у души чудесно огледало, оно и топлије бива и све лепше огледа што је више пута од мрког погледа потамнело, од зле речи запарано било, од осмеха хладног следило се; само увек у његовој дубини загонетне танке шаре лагано дрхте.
2.
Ја носим у души живо огледало.
Час се блиста сребрном белином даљина; час у њему истопи се месец и оде, час се злати топло као ружа.
Све тако дође у њега и оде; само у средишту његовом гори вечно непроменљив сјај.
И нико не зна откуда он долази.
Није са звезде, кад је небо као земља црно, трепти и тад средиште мога огледала.
Није ни са сунца, и у јесен гори средиште мога огледала.
Није ни са мога срца, и кад је оно мутно, светли топло средиште мога огледала.
3.
А једнога дана, знам, разбиће се живо огледало моје душе.
Волела бих да то буде крај мора, па да га таласи однесу. У мору је једино довољно лепо и довољно невесело.
Волела бих да оде далеко на пучину, где нема више дна, ни неба, ни земље обала.
Волела бих да на путу у мир не сретне ни једра, ни крила, ни мириса биља што на земљи расте.
Једино у мору је довољно лепо и довољно невесело.
4.
Иду покрај мене људи стазом живота и насмеју се, због чега бих се ја растужила, и где бих ја руке на срце склопила, они их рашире.
Идем путем живота и све ми је горко што се људима горко не чини; и све у руменом цвету радости осетим тешки мирис бола.
Идем стазом живота усамљене душе и није ми жао што су туђе радости радосније, што су моје горчине горче, што хладноћу неке свемоћне руке осећам између свога срца и живота.
И само би ме могло растужити ако су зоре росније, а сутони суморнији него што се мени чине.
5.
Седе у пенастој шуми маслиновој жене и људи и држе у руци по цвет, и до мене допиру разни горки, опојни и нежни мириси.
И видим како они што имају у руци горак цвет загледају у њега дубоко.
Други, страсним мирисима опијени, сањају земљу. И пуно детињастих руку кида крунице неког цвећа и нежан мирис расипа.
А слушају сви, сви слушају море.
Неки чују само пенушави шум венчастог обалског таласа.
Неки слушају задихани и непрекидни јуриш далеких путника пучине.
И неколико њих замишљено ослушкују кобни мир дубина.
6.
Идем стазом живота, а преда мном и за мном иду људи и шире руке радосно.
Сви виде како трепти сунце у мрежи пауковој као звезда, и греје из каменог срца стена, и мирише жарко у пуним лета цветовима.
Сви виде како и под морем гори оно, огромно и златно, и у ватрене руже прогорева.
И осећају лепо сви да је оно топло срце живота, и да све има румени одсјај његовог осмеха.
Само један младић очију невеселих гледа како се вода кобно црни између две хриди, и мисли: како драгу због лепоте те страшне воде није никада пољубио.
7.
Као бели водени цвет језером лута ми по душе огледалу давни бели дан.
Под златом сунца побледео месец сања као усамљен мален облак.
И све је као облак бело.
И бела девојка што плива крај обале;
и сан дечака што са вреле хриди гледа у небо, где се облаци грле тихо и нестају један у другом;
и јутарња бела туга што снева у мени.
8.
Идем путем живота, а преда мном иде блистави одсјај огледала што га носим у души; и све, пре него што ме угледа, личи на мене и чека ме.
Али ја не господарим зрачном зеницом своје душе: нечија невидљива рука њен топли зрак пошаље често путем којим ја нисам хтела поћи.
А ја се замислим, радосно осврћући се на плавичасти брег иза кога ће се месец јавити.
И зар ми може жао бити ако има нека невидљива рука која и месец и зеницу моје душе води путевима које сама описује?
9.
Идемо полако крају нас две ходалице кроз лепоту, и најрођеније што имам то ми је душа.
Али ни она најрођенија није сасвим моја.
Она може, док ја плачем, да таласа радошћу која са мном нема везе.
И на њу често падну сенке нечега што мене није никада заболело.
Ја онда ћутим радосно и гледам како небом нашим плове облаци.
И зар ми може жао бити ако има неког далеког од кога моја душа зависи и ко са висина светле дрхтаје у њу спушта, као и звезде у воду?
10.
Ћудљиво је огледало што га носим у души.
Његове очи остају мирно склопљене онда када их ја преклињем да се отворе и да за тренутак зауставе оно што пролази.
Колико тако дана блиских некад моме срцу никада се више нећу сетити.
Колико тако мене саме је умрло већ и није ушло ни у земаљску вечност моје душе.
Па се питам, да ли ће бар оно што живи сада у мени лутати иза мојих капака, у вечности неба очараном сну.
Да ли ће зрачно огледало моје душе само привидно ишчезнути у неко море светлости, као звезда кад дође дан, или ће његове загонетне шаре болно задрхтати и замрсити се са паучинастом мрежом мрака.
11.
Чега ли сам сен ја, пролазни путник кроз оно што пролази?
У мени има непровидне и зелене помрчине прашума.
У мени каткад пева нешто као страшна тица у поноћ.
А на обали моје невеселе душе цвета цвет што воли сунце.
Одакле ли сам овде дошла ја, чувар највећег блага немењеног вечности?
Мириси ливаде као да ме опомињу на моју давну домовину.
Сенке облака као да су некада лежале ми на души.
Као да су ме некада мртву ветрови носили кроз тужне долине.
12.
Идем путем којим проћи нећу више никад.
Никад, пучина тајанствена и бескрајна.
Никад више вечерашња ја нећу чути железну мрежу цврчака на заробљеном шуму маслина.
Никад више због истог бола неће ми море мирисати даљином и тугом.
Никад, поздрав горки којим ја ноћи сваке поздрављам своје срце.
Нема коментара:
Постави коментар