Ја ипак волим јесен
и живе кишне нити,
јер у њих уткам наду да ћу још једном пити
с пролећа мирис глога
и чути два, три слога
шумског песника неког;
и скоро мрзим дане
када настану лепи,
јер их загорчам плашњом душе што болно стрепи:
да се не ближе магле,
кише откуд не нагле,
ил` иде суморан дан.
Ја скоро волим часе
горчином наливене,
јер знам: да данас-сутра опет мора до мене
доћи радости чета,
као што топла лета
вечно иду за зимом;
а никад ведра нисам
кад дође радост нека,
јер знам: да данас-сутра поново бол ме чека,
да тако, све до смрти,
сваку ће радост стрти
ил` помутити бол.
и живе кишне нити,
јер у њих уткам наду да ћу још једном пити
с пролећа мирис глога
и чути два, три слога
шумског песника неког;
и скоро мрзим дане
када настану лепи,
јер их загорчам плашњом душе што болно стрепи:
да се не ближе магле,
кише откуд не нагле,
ил` иде суморан дан.
Ја скоро волим часе
горчином наливене,
јер знам: да данас-сутра опет мора до мене
доћи радости чета,
као што топла лета
вечно иду за зимом;
а никад ведра нисам
кад дође радост нека,
јер знам: да данас-сутра поново бол ме чека,
да тако, све до смрти,
сваку ће радост стрти
ил` помутити бол.
Нема коментара:
Постави коментар