ОДБЛЕСЦИ - Есад Мекули

Бела јата као растурена јарина клизе ведринама
и неба звоне њиховим невиним белинама...

Срце, стешњено лепотом белих као снег облачића
сања о пробуђеним сенкама... И срећно...
Намргођене планине спију даљинама
и таје миром неизлечива бола...

Мир се увлачи у мене - као у луку
са стрепњом очекивани брод,
док се напупела ноћ расцветава у хиљаде мрких цветова...

Ноћас је једна рука неосетно прешла мојим рањеним срцем
и пробудила благост неизречених снова...

(1933)