СТАРА ПЕСМА - Војислав Илић

То је стара песма, коју читам сада,
Мрачна нека туга у песми је тој;
Та ме песма сећа на времена млада,
Прошлост је у њој.

У њојзи је песник о истини пево,
О истини горкој: све је лаж и сан,
Дан љубави рајске, о којој сам снево,
И слободе дан.

Ах, шта ли сам пута у тихој самоћи
С тајном тугом чито сваки њезин ред;
И замишљен ћуто по читаве ноћи,
Суморан и блед...

Чудна, мрачна песмо! Ко је тебе писо?
И у коме гробљу лежи отац твој?
Страшан је и тужан твој суморни смисо -
Ко и живот мој.

Ти си душу моју отровала собом,
Ти си мени наде сахранила све,
Моје мисли ти си помирила с гробом,
Са животом... не.

(1. фебруар 1888.)