САН - Војислав Илић

Хладна јесен магле свија
Пољем зеленим,
Сунце трепти, сунце сија,
Зраком леденим.

На огњишту пламен лиже
Камен студени,
И у куту слике ниже
Мртве јесени.

Хладном кишом овлажене
Ћуте равнице -
И ја склопих уморене
Своје зенице.

Сневао сам премалеће,
Снове шарене,
Бистар поток, шарно цвеће,
Руже румене.

Сури орли узлетају
Горском висином,
А потоци беласкају
Цветном долином.

Свет изумро. Никог нема,
Да ме поздрави,
Ко да цели живот дрема,
Живот убави!

Сањалачки гора бруји,
А по странама
Наранџа се стидно руји
Међу гранама.

Ја запитах украј мене
Поток, ружице:
"Где су људи? Где су жене?
Камо дечице?"

А ружице ћеретају
С благим лахором,
И потоци жуборкају
Тајним жубором:

"Место људи, што их змија
Од нас одроди,
Лепши свет ће да засија,
Бољи народи."

Моју душу туга узе
С такве новости,
Али моје беху сузе,
Сузе радости.

А када је, пун милине,
Санак минуо,
Блед, магловит, са висине
Дан је синуо. -

И окисли врапци мали,
Пуни жагора,
Гласно су се церекали
Поред прозора.

1. август 1883.