ДУХ ПРОШЛОСТИ - Војислав Илић

Са старих руина, кад поноћ царује свуди,
Диже се прошлости дух. Озарен буктињом славе,
Он тајом жуди, ил` кроз ноћ суморно блуди,
Ко бледи призрак умрлих снова и јаве -

И тихом песмом, и благим небеским гласом.
Он с тугом буди прошлости давно време;
И смерне звезде трепере чудним красом,
Док песма тоне у бескраје неме...

Све стрепи, слуша... И пастир иза сна се буди,
Па сву ноћ прати суморне ове гласе,
И залуд одзив чека - већ плава зорица руди,
И бледа кандила ноћи и на плавом небу се гасе...

априла (1882.)