понедељак, 23. октобар 2017.

XXXVII - Жорже од Лиме

Смирење ја хоћу, ковитлаве силе,
прстени, кругови, вирови, обрти,
складности путања кружних нарушених,
о мисли упорна што ме оркужујеш
у мору прошлости, мору будућности,
кружне несанице, лепршање крила
многих у мом дому, около светиљке.

Све ме зледи: облак земљу сакрив мутну,
пропадање ствари шибом ишибаних,
земаљских простора вечито јадање,
и старост времена, то тражење стално,
да бисмо схватили оно што је мрачно,
као ноћ разума помућеног, као
црвене тамнине многих очајника.

Ах, клонуће које стиже од немирног
сећања олујног и нескрасивог,
пробуђене мисли са душом безумном.
Заглушена душа пред буром се качи
за ветрину као за стамено стабло.
Заглушена душа жели мрети, али
бура се удваја: не умире душа.

Занаго из страшног крстарења тога
рађа се вечита песма. Очајање
те тужне радости, утеха залудна.
Нагло објашњење то не уверава
тицу поцрнелу од прашине света,
која, да би се те прашине отресла,
мре занета, буром силном умивена.