Толико звезда, које нам
пружају. Ја сам био,
кад сам те погледао - када? -
напољу
при другим световима.
О, ови путеви, галактички,
о, овај час, који нам
превали ноћи
у бреме наших имена. Није,
знам ја то, није истина
да смо живели, само је
слепо струјао дах
између тамошњице и неприсуства
и повремености,
као комета је лепршала око
пут угаслине, а тамо је
у амбисима, где је све то трнуло,
стајало раскошних дојки време,
уз које је и низ које је
и све даље од њега расло оно
што јесте или је било или ће бити -
ја знам,
ја знам и ти знаш, ми смо знали,
ми нисмо знали, та ми
нисмо ту били, а не ни тамо,
а повремено, док је
између нас само ништа стајало,
постајали смо сасвим присни.
Нема коментара:
Постави коментар