Дође време кад више не говримо: Боже мој.
Време потпуног пречишћења.
Време кад више не говоримо: Љубави моја.
Јер се љубав показала непотребном.
И очи не плачу.
Руке једва отаљавају тежак рад.
И срце је суво.
Залуд жене куцају на врата, отврити нећеш.
Остао си сам, светлост је угасла,
али ти у тами блистају огромне очи.
Сав си извесност, и не патиш више,
и ништа не очекујеш од пријатеља.
Шта мари што старост стиже, шта је старост?
Твоја плећа сносе свет
и није тежи од руке детета.
Ратови, глади, распре у дворанама
једино сведоче да се живот наставља
и да се сви још ослободили нису.
Неки којима призор изгледа дивљачки,
желели би (осетљивци) да умру.
Дошло је време кад умрети не вреди.
Дошло је време у којем је живот наређење.
Живот сам, без обмањивања.
Нема коментара:
Постави коментар