Издалека чујем таласе како тутње, како се повлаче и прибирају, поново наваљујући сикћући. Долазим до обале, и бука наједном занеми: окружује ме тишина, коју ништа не смењује, ни најмањи немир.
Зар се ниси сагласио са тим да те хране бука и немир? Ко се враћа из тог простора пре свих простора, чији је почетак у празнини, као љубав?
Бела магла продире амо у пространство, сенке оцртавају ухо од магле. Чујем како шуме воде до којих ме ниједна стаза није довела.
Зар се ниси сагласио са тим да те хране бука и немир? Ко се враћа из тог простора пре свих простора, чији је почетак у празнини, као љубав?
Бела магла продире амо у пространство, сенке оцртавају ухо од магле. Чујем како шуме воде до којих ме ниједна стаза није довела.
Нема коментара:
Постави коментар