недеља, 22. октобар 2017.

НОЋНА РУЖА - Хавијер Виљаурутија

И ја о ружи зборим.
Али моја ружа није хладна ружа,
ни она као пут дечја,
ни ружа која се миче
толико споро да је кретање њено
тајанствен облик мировања.

Није ижеднела ружа,
ни крвава рана,
ни ружа трњем овенчана,
ни ружа васкрсења.

Није ружа латица голих,
ни ружа воштана,
ни пламен од свиле,
чак ни ружа распламсала.

Није ружа ветрена,
ни рана скривена,
ни ружа која тачно показује часе,
ни бусола, та ружа морска.

Не, није ружичаста ружа,
већ ружа несаздана,
потопљена ружа,
ноћна,
ружа несуштаствена,
празна ружа.

То је ружа додира у тами,
ружа која страсно стреми,
иње ружичастих ноката,
ружа пупољака жудних прстију,
прстена ружа,
слепа.

То је ружа венац слуха,
ружа уво,
завојница шумова,
ружа шкољка вечно напуштена
на највишој пени узглавника.

То је угасито румена ружа усана,
ружа која збори пробуђена
као да беше заспала.
То је ружа полуотворена
из које извире сенка,
ружа окриље
која се свија и шири
дозвана, призвана, сочна,
то је ружа уснена,
рањена ружа.

Ружа која отвара очне капке,
будна ружа, откривена,
несаницом измучена.

Ружа дима,
ружа пепела,
црна ружа црног дијаманта
која ћутљива продире кроз тмине
и не заузима место у простору.