понедељак, 23. октобар 2017.

МИСАО - Сесилија Мејрелес

На ово стење кану, једне ноћи, суза.
ветар, који је осуши, мора да одлете другде;
месечина, од које суза подрхтава, има беле очи слепила,
и стајаше над њом, не видећи јој сјаја.

Једино, у смрти времена, мисли које њу исплакаше, увидеће заједно са свемиром, колико несрећне беху јер је једна ноћ и једна суза однела истински живот с његовим јауком сна и с његовом плахом љубављу.