Нежни су (нежнији од шибља) и трче,
трче с једне стране на другу, увек заборављајући
нешто. Уистину, недостаје им
некакво суштинско својство, јер се показују племенити
и озбиљни, понекада. Ах, стравично озбиљни,
чак и злокобни. Јадници, као да не чују
ни песму ветра, ни тајну сена,
као што изгледа не назиру оно што је видљиво
и заједничко свима нама, у простору. И бивају тужни
а трагом туге стижу до свирепости.
Сам им је израз у очима и нестаје
обичним спуштањем трепавица, у тами.
Ништа немају на длаци, на врховима непојмљиво ломним,
и како је мало од планине у њима,
и каква осорност, каква оронулост и каква
немоћ да се среде у облике мирне,
трајне и нужне. Имају, можда,
извесну сетну чар (за минут) и због ње
опрашта им се неугодан немир и прозрачна
унутарња празнина која их чини јадним и приморава их
да испаштају бесмислене и грчевите звуке: жељу, љубав, завист,
(шта знамо?), звуке који се губе и падају
по пољу
као камење ојађено и сажижу траву и воду,
и тешко нам је, после тога, преживети нашу истину.
Нема коментара:
Постави коментар