ИЗИДА И ОЗИРИС - Касиано Рикардо

1

Она, звезда тамна, обливена знојем.

Он, човек који је од патње

подивљао.

Обоје врло јутарњи.

Она, кактусов цвет; он, лучки радник

жуљевитих руку.

Опор, чак и кад голубица нежности

зајеца му у грудима.

Међутим, затреба ли, обоје

ићи ће заједно у ноћ са срцем буре.

Једно привијено уз друго, у часу

јавних скупова, тражења људских права растераних пуцњавом,

прећи ће врт са црвеним цветовима

где певају митраљези.

Обоје, једно тело страховито небеско.

А једног дана ако доживе бродолом?

Онда ће је он довући до жала

златним струнама њених замршених власи

с којих капље вода.

2

А, ако мртва, треба да буде покопана у далекоме крају?

Мишицом снажном он ће је однети

до места где се светиљка, коју носи у другој руци,

да би осветлио пут,

стапа са звездом јутарњом.