уторак, 24. октобар 2017.

КАСАНДРА - Јулијана Виндхагер

Лисице штекћу кроз долину
коју испуњава сенка побијених;
са преживелима
богови никад нису били.

Преко мог лица
падни, копрено,
коју лелуја ноћни ветар!
Очи прозора, слепе,
гледају из празних кућа.

Где је ватра
са нашег огњишта, где је
непоткупљив поглед дадиљин?
Ах, од зидова све то

корак за кораком одзвања к мени.
Од копривиног бујања под сивом
месечином су постале храпаве
степенице храма:
само још у мени живи Троја.