уторак, 24. октобар 2017.

КАД ГОВОРИМО - Јулијана Виндхагер

Кад говоримо, то звучи
као из сна. Ко је уз нас,
чује речи, али се не труди
око тумачења.

Што нам се збива
подземно је, као извори
тромо капуцање између камена,
као алги

насумично рашћење
на дну језера - али свет
не би више био свет кад оне
не би онда имале уточишта.

Ко просјачку руку
дигне к вама кад звона оглашују подне,
дајте му његов комад хлеба, чанак
чорбе, без гунђања!

Док одлази
од ваших врата, пашће можда
његова сенка на кућни зид,
да стоји и траје.