У Шумави, Вогезима и Харцу
има их много које нисам још
видео, нит` ћу икад. Ал` им биће
по дрвету пред својим домом знам.
И шума којој дивих се ко дете
као да није старија ни сат.
Мене трен сваки мења. Поред Беча
сахраниће ме негде овај век.
Можда већ сутра, у кршу и у диму,
без растанка, без поклона за гроб.
Свет дрвећа растужити то неће,
јер за овакве и не хаје он.
Па ко сам тад? Иа немам завештања
да обесмрти овде спомен мој.
Ал` бих да неко дрво ме се сећа,
ко што на њега радо мислих ја.
Сви ви што моју имали сте љубав:
дрвета волех скоро као вас.
Утеху какву дрво пружа сенком
само да могу вазда да вам дам!
Нема коментара:
Постави коментар