Вранац од лаве беше цео саздан,
жеравом и трњем лаве прекривен.
У вечери тихе стизаше до мене,
да би читао књигу коју листах вазда.
Лизаше страницу, смирити је хтео
сећања на тужне стихове, и тада
овила би књигу тама изненадна,
а вранац би жарког усхит обузео.
Јасно беше да је још горео пламно,
поставши суштина књиге, у таласе
преображен који дижу се помамно.
А књига коју је он читао, зна се,
би лудост човека умирућег тога
који хранио је вранца, духа злога.
Нема коментара:
Постави коментар