ОДСУТНИК - Октавио Паз

1

Боже неутажни који ми несаницу храниш,

Биже ожеднели који вечну жеђ освежаваш сузама мојим,

опора ватро и соли прождирућа,

Боже празни који ми пробијаш груди бодежом стрепње,

пустошећи ме све више и више;

Боже пусти, јалова хриди коју преклињањем спирам;

Боже неми, ћутњи човека који пита одговараш

једино ћутњом загушљивом;

Боже шупљи, Боже ништавила, мој Боже:

крв,

сузе и похлепа злобна,

крвав газ у пустињи мојој,

воде ме.

Крв земље,

крв животиња и дремљивог биља,

окамењена крв минерала

и крв ватре која у земљи спава,

крв твоја

узаврелог вина које пролећем пева,

Бог витак и сунчан,

Бог васкрсења,

звезда која зледи,

несана свирала која тихо пламса у сенкама палим,

ох Боже који на светковинама скупљаш махните жене

да играју трбусима планетским и стражњицама пустим,

непомичних и ватрених груди,

пролазећи полуделим и голим свемиром

и жедним пространством поваљене ноћи.

2

Жива речи мрачна,

речи начелна,

начело без речи,

стено и земљо, сушо,

нагло зеленило,

ватро неугасна,

водо што у шпиљи блиста:

не постојиш, али живиш,

станећи се  у нашој стрепњи,

на празном дну тренутка

- ох чамотиње! -

у плоду рада и зноја,

у сну који зачиње и зиду који омеђава.

Боже празни, Боже глуви, Боже мој,

сузо наша, хуло,

речи и ћутњо човека,

знаку плача, бројко крви,

грозни обличе ништавила,

пауче страха,

наличје времена,

милости света, тајно неизречена,

откри се ликом који уништава,

јер  у прах идем, у ватру нечисту.