Пламом ненадмашним синеш понекада
љубавним: твој ритам који сав се жари
има, у клонућу разблудних ти чари,
све што у зле чини греха људског спада.
Али, кроз сласт чулну ову туга кружи
пустиња, прашума, силног океана:
порасе дивљачи, банзо с црних страна,
и звук португалске лире која тужи.
И самба и жонго, шиба, фадо, сва си,
сазвучја су твоја жеље сирочади,
дивљака, робова, морнара... уздаси
тебе чине, сета и похоте јади,
пољубац си трију носталгија; свели
цвет страсти племена трију невеселих.
Нема коментара:
Постави коментар